Izvor: B92, 26.Feb.2008, 03:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PJ HARVEY - White Chalk
Kavkasko srce kredom
Uh huh. Skoro pola godine je prošlo od kada je izašao ovaj album. I značajno manje od kada se pojavio i u srpskim prodavnicama. I još manje od kada su mi dobri ljudi iz Multimedije dali jedan primerak da o njemu nešto napišem (to me obavezuje).
Upravo sam odgledao francuski film La Vie En Rose o životu Edith Piaf- kakva lavina od života! A zvali su je vrapcem.
Sada mi Poly zvuči kao Edith.
Sada mi ceo svet deluje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kao senka veselih dana.
White Chalk deluje kao intimni ouija board party kojim defiluju aveti prošlosti. Iako na albumu ima preko 15 upotrebljenih instrumenata zapamtićete samo klavir. I prozračni, zlokobni, neodoljivi, ledeni glas PJ Harvey. Sve pesme deluju kao neotpevani dueti sa Nick Caveom, i to je, verovatno, najveći kompliment koji ću mu dati u životu. Niz nečije lice sliće se suza u svakoj sekundi tišine između dve pesme. Ne verujem vam da mi ne verujete.
Edith Piaf je delovala tako krhko. Skoro smešno. Pod naletom ljubavi.
PJ Harvey ne uspeva da izmami simpatiju. Njoj niko nije potreban. Pesme na White Chalk deluju kao Swarowski kristal u kome je uhvaćen visokokaratni očaj. Ili koja je već mera savršenstva za nešto tako hladno i sposobno da nam izmami uzdah. PJ Harvey ne tuguje, ona je medij, instrument, kroz koji se tuga iz banalnosti ljubavi podiže u beskraj samoće. Ko nije osetio pustoš u zagrljaju voljene osobe taj nije pogledao život u oči. Možda preterujem.
Svaka pesma deluje kao propratni segment nekog rituala. Kao preživeli segment nečega što se delilo sa nekim... jednom davno.
Edith Piaf, simbolično, pod kraj života u pesmi koja prkosno poručuje da ni za čim ne žali pronalazi snagu da (o)stavi autogram na sliku na kojoj njen život liči na progoreo stolnjak.
PJ Harvey je narcisoidno zarobljena u sopstvenu muku. Njen glas nije ovako sijao još od To Bring You My Love. U The Piano pevajući sama sebi pozadinske vokale visokom notom testira naše živce. Bol para uši. I ušiva uspomene.
Dear Darkness počinje galopom vilinskih konjica. Poly možda šapuće možda jeca možda škrguće reči kroz stisnute zube. Potom se njen glas razbije u vapaj koji nas stegne za uvo i raspe u desetine sitnih iglica svuda po nama. John Parish korača potmulo za njom kao postiđeni mladoženja koji je zakasnio na svoje venčanje. Čini mi se da večeras nema lepše pesme u univerzumu.
Sem Non Je Ne Regrette Rien.
Edith Piaf je morala da prvo voli sebe, pa tek onda sve druge. Bio je to jedini način da preživi. Pa čak i ono što je, krijući od drugih, znala da je čeka.
PJ Harvey na White Chalk povlađuje snažnoj potrebi da se ogoli pred svima i ne dozvoli ikome da je pipne. U tom činu nema strasti. Samo divljenje. Samo divljenje je ono što ćete biti u stanju da pružite.
Albumi kao White Chalk ne kupuju se u prodavnici. Oni se kao trn izvade iz srca.
SELEKTAH:
Avec Mes Souvenirs J`ai Allume Le Feu
Mes Shagrins, Mes Plaisirs,
Je N`ai Plus Besoin D`eux
Balaye Les Amours Avec Leurs Tremolos
Balaye Pour Toujours
Je Reparas A Zero
