Izvor: Politika, 15.Apr.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PISCI BIRAJU 4
1. Koji roman najbolje predstavlja 20. vek u domaćoj književnosti?
2. Koji roman najbolje dočarava isti vek u svetskoj književnosti?
Miro Vuksanović
1. „Prokleta avlija” Ive Andrića
2. „Uliks” Džejmsa Džojsa
„Prokleta avlija”, rezbarena kao sklopita kutija za retkosti, istovremeno je tačno metaforsko ime za dvadeseti vek. Prelilo se to ime i na vek što smo ga tek načeli. Andrićevu „Avliju” otvaram, redom i širom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << barem jednom u godini. Tako dočitavanjima uvežbavam da li se može dosegnuti sanjani cilj – sažetost u pisanju smisla. Nigde, u srpskoj književnosti, na zatvorski stisnutom prostoru, nema onoliko tragičnosti koja svedoči da smo svi u „prokletoj avliji”, ali to ne smemo da priznamo.
„Uliks” Džejmsa Džojsa literarni je jedinac, u svemu. Sobom prekriva još jednu moju književnu a idealističku zamisao. Redovno, i često, počinjem da ga čitam i redovno prekidam, odustajem da bih se vratio. Takav postupak i istina u njemu pritvrđuju nepomerljivo stanovište da se apsolutni roman ne može dočitati, da ga ne umemo u celosti (no tek u delovima) razjašnjavati, da na sijaset zatamnjenih, kroz maglu poigravajućih načina saopštava da svi imamo svoj Dablin s malo svetlosti i svoju Itaku s koje samo ponekad naziremo drugu obalu.
Marko Vidojković
1. „Besnilo”Borislava Pekića
2. „Bludni sin” Čarlsa Bukovskog
„Besnilo” je napisano u 20. veku, a mislim da savršeno pogađa globalizaciju koju tek sada osećamo onako kako je i on oseća u tom romanu. To je jedan visokoreligiozan i krajnje apokaliptičan roman, sa jasnim biblijskim simbolima koji nagoveštavaju kraj moderne civilizacije. Pisan u duhu trilera, roman „Besnilo” je savršena bajka i za 20, i za 21. vek. Mislim da knjizi daje poseban kvalitet to što je ona, kada je pročitate toliko godina po njenom nastajanju, i dalje tako aktuelna.
Izabrao sam roman Bukovskog pre svega zato što je nastao u ekstremno konzervativnoj sredini kakve su Sjedinjene Američke Države i zbog toga što opisuje teško detinjstvo na jedini način na koji teško detinjstvo može da se opiše. To je moj lični favorit koji se tako brutalnim stilom bavi jednom tako nežnom temom. Bukovski je tek prošle godine ušao u zvaničnu lektiru američkih srednjih škola, što je dokaz koliko je bio ispred svog vremena. Bio je prvi „od nas” koji se usudio da piše o životu onako, dakle surovo i brutalno, kako je taj život i vođen u 20. veku. Bukovski je na taj način utro stazu piscima 21. veka koji je još brži, suroviji i brutalniji od prethodnog, i ohrabrio ih da pišu o životu otvoreno i iskreno, bez obzira na to koliko on grozan bio ili možda baš zato što je tako grozan.
Laslo Blašković
1. „Upotreba čoveka” Aleksandra Tišme
2. „Ako jedne zimske noći neki putnik…” Itala Kalvina
Mada je forma „Upotrebe čoveka” na prvi pogled disperzivna, rasprskavajuća (s velikim brojem narativnih rukavaca, digresija koje u jednom trenu postanu glavni tok, pa se najedared izgube, uliju u drugu priču, da bi se njihove ordinarne misterije razrešile iznebuha, kao usput, gotovo u polurečenici), ipak, na kraju, čitalac ima utisak da je završio pravilan, geometrijski precizan, pun krug, da je upravo obrnuo jednu zatvorsku ili logorsku šetnju, provozao se zidom smrti, sišao s vrtoglavog ringišpila, posle kojeg ostaje samo osećaj mučnine i zagušujuće levitacije.
Pol Valeri je maštao o eksperimentalnoj knjizi koja bi bila sastavljena od početaka slavnih romana. O ovoj neobičnoj sanjariji izveštava nas Andre Breton, u jednom od svojih, danas pomalo zaboravljenih, „Manifesta nadrealizma”. Ali, u literaturi nije ništa završeno, pa je, slučajno ili ne, ovaj zadati projekat, više od pola veka potom, majstorski realizovao Italo Kalvino, načinivši neograničeni roman „Ako jedne zimske noći neki putnik…”, u kojem se čitalačka frustracija zbog preskakanja kraja meša s neverovatnim uživanjem u tekstualnoj patnji. Uostalom, Kalvino je istinski maestro i kad se dotiče fantastike i neorealizma, partizanskog života i svakodnevlja industrijske Italije, postmodernizma i ekologije. Nema centra sveta, zato Italo govori: „Moj radni sto je moje ostrvo, bilo gde”, potpuno uronjen u literaturu, dakle, u ceo svet.
Vasa Pavković
1. „Ljudi govore” Rastka Petrovića
2. „Stranac” Albera Kamija
Od desetina i desetina domaćih i stranih romana biram ova dva jer su svojom formalnom elegancijom i tematskom i idejnom različitošću dobro pokrili neke od esencijalnih karakteristika 20. veka. Uvek kad čitam žanrovski raznolike knjige Rastka Petrovića, čini mi se kao da je s neke druge planete banuo u naš jezik i našu kulturu, unoseći u njih jednom za svagda duh modernosti, skoro da sam napisao apsolutne.
Kamijev roman književno superiorno problematizuje temu koja bi danas nosila oznaku političke nekorektnosti, ukazujući da smo apsolutni stranci u ovom svetu i da to ostajemo dok god smo u njemu.
G. P.
objavljeno: 16.04.2011.
