Izvor: SrbijaDanas.com, 17.Jun.2020, 13:35

PET GODINA BEZ ĐUZE: "Nema velikih priča bez malih ljudi"

Glumačka legenda.

Slavni glumac Đuza Stojiljković preminuo je na današnji dan 2015. godine, a nakon sedam dana od smrti, bard srpskog i jugoslovenskog glumišta kremiran je u strogoj tajnosti u utorak na Novom groblju u Beogradu. Poslednjem ispraćaju prisustvovala je samo njegova druga supruga Dušanka.

''Nema velikih priča bez malih ljudi'', govorio je Vlastimir Đuza Stojiljković, glumačka legenda, koja nas je napustila u 85. godini života.

Završio >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << je gimnaziju u Kruševcu, a glumom se bavio amaterski još kao srednjoškolac. Po završetku srednje škole se upisao na Rudarsko-geološki fakultet, koji je napustio u trećem semestru i upisao se na Akademiju pozorišnih umetnosti. Profesionalnu karijeru je započeo 1951. u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP). Na filmu je debitovao 1957. u "Tuđoj zemlji" Jožea Galea. Veliku popularnost je stekao filmom "Ljubav i moda", za koji je otpevao čuvenu pesmu "Devojko mala".

Објава коју дели Ђуза Стојиљковић (1929-2015) (@djuzastojiljkovitsh) дана 9. Апр 2018. у 1:03 PDT

Osim te pesme, snimio je još nekoliko pesama koje su objavljene na singl pločama. Veliku popularnost je stekao ulogom Rodoljuba Petrovića u seriji "Pozorište u kući". Potom je s Milenom Dravić bio domaćin u šou-programu "Lift za peti sprat". Krajem osamdesetih je vodio radio-program "Zabavnik" na Radio Beogradu, a učestvovao je i u drugim zabavnim emisijama ove radio-stanice.

Stojiljković je takođe pozajmljivao glasove junacima brojnih crtanih filmova (ostao je najviše upamćen kao Patak Dača, Pepe le Tvor, Optimus Prajm, iz Transformersa i Rafaelo, iz Nindža kornjača).

Sredinom devedesetih je odigrao ulogu simpatičnog italijansko-srpskog plemića varalice Kontea Marija Marka del Tintoreta u seriji "Srećni ljudi", Siniše Pavića.

Godine 1983. dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, a 2001. je dobio Dobričin prsten. Godine 2009. je dobio Statuetu zlatni ćuran za životno delo.

Nagrade su, kako je rekao za Blic, dragocena potvrda čoveku da je vredelo ono što je radio, a na pitanje koje su mu uloge najviše ležale kazao je: ”Mislim, gubitnici. Ne znam zašto. Možda zato što nisam od onih koji se trse i busaju. Pitaju me ponekad kako glumački braniti takozvane male ljude. A ja mislim – svi smo mi mali ljudi, samo budala može umisliti da je ne znam kako velik i važan. Ničemu u životu nije dobro pridavati previše značaja, pa ni sebi, odnosno pre svega ne sebi.”

Ono što ga je posebno bolelo jeste činjenica da nije imao dece.

"Nemam dece. Ona mogu da naprave velike probleme, ali ipak daju i povoda da možeš da brineš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam. To je užas jedan. Kada mi je umrla žena Olgica Stanisavljević, preselio sam se u stan preko puta našeg, jer u njega više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca posle njene smrti proveo sam kod oca i majke u Kruševcu. Olgica i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav", piše Alo.

Jedan od najboljih glumaca preminuo je na Klinici za infektivne i tropske bolesti, gde je prethodno zbog infekcije hitno prebačen iz staračkog doma "Lug", u kojem je bio smešten nakon moždanog udara koji je doživeo.

Nastavak na SrbijaDanas.com...