Izvor: Politika, 17.Mar.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oznojeni mladići veslaju bez vode
U dorćolskim teretanama beskonačno pokreću pedale bicikla koji se ne pomera s mesta, slično onom vrancu koji se vrti u krugu Rakićevog „Dolapa” u svojoj muci
Izdavačka kuća „Arhipelag”, u biblioteci „Element”, objavila je novu zbirku pesama Slobodana Zubanovića (1947), pesnika i esejiste, pod naslovom „Trebalo bi to da pročitaš” (Poslednje pesme i jedna stara). Autor je petnaestak pesničkih, esejističkih i putopisnih knjiga. Prvu pesmu je objavio 1970. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Sarajevu, a prvu zbirku „Kupatilo”, u beogradskoj „Prosveti”, 1973. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada. Poezija mu je prevođena na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik.
U knjizi je i jedna stara pesma – „U očekivanju bombardovanja”. Ona je, što je zanimljivo, napisana pre 1999. godine?
Napisana je mnogo pre, a objavljena u časopisu „Reč” u junu 1996 – dakle tri godine pre NATO bombardovanja, potom štampana u knjizi „Sarkofag”, 1998! Pesma je jedna vrsta „dijaloga” sa pesmom Konstantina Kavafija „U iščekivanju varvara”, govori o sećanju na razaranja, poput bombardovanja Hirošime i Nagasakija, savezničkih bombardovanja naših gradova... Delovala je, docnije, poprilično proročki s obzirom na događaje koji su usledili. Danas, u knjizi „Trebalo bi to da pročitaš”, ona je podsećanje na one, naše, dane pod bombama. Ne bih voleo, ni slučajno, da napišem sličnu.
Kažete: „Ova zemlja je prava pesnička sila”. Verujete li, zaista, u to?
Može taj stih zvučati ironično, ali, verujem, u svakom pogledu. Dovoljna je činjenica da se, pored toga što poezija više ne stanuje u izdavačkim kućama i što naši književni časopisi tavore, ili su pred gašenjem, svake godine pojavi desetak relevantnih pesničkih knjiga. O ukupnom odnosu, srazmeri, pesama i pesnika, kvantiteta i kvaliteta, nekom drugom prilikom. Možda se samo nekom čini da ovde poezija živi svoj zagrobni život.
U čemu je razlika između Rakićevog „Dolapa” i vašeg „Dolapa na Dorćolu”?
U dorćolskim teretanama oznojeni mladići „veslaju bez vode” ili beskonačno pokreću pedale bicikla koji se ne pomera s mesta, slično onom vrancu koji se vrti u krugu Rakićevog „Dolapa” u svojoj muci. U tom sizifovskom poslu razlika nema, samo se promenilo vreme. Dolap je simbol, kao što je Milan Rakić uspomena naše poezije.
Pominjete i Disa. Blizak vam je njegov mračni pogled na svet?
Vladislav Petković Dis, za mene, uopšte nije mračan pesnik. Kaže, na primer, na jednom mestu: „Jedva čekam veče, da i meni svane”. To može izgovoriti samo čovek čiste duše i svetlog nauma. Mrak često osvetli više nego svetlo. U diskontu naše poezije Dis je našao model da pesma bude sasvim sama i oslobodio pesnike straha od izjava koje nikad neće izreći. Bio je usamljena pojava, imao je savršenu opsesiju, bio je počašćen gorkom pilulom kritike. Preko tih stepenica Dis je došao do opominjućeg saznanja današnjih pesnika – poezija će nas uvek gledati, što je svojevrsna nostalgija za svetlom.
Na godišnjicu NATO bombardovanja Srbije setili ste se i Crnjanskog. Šta vas je privuklo autoru „Seoba”?
Osećanje vremena. Sve Itake, seobe, lamenti, pripadaju koliko prošlosti i sadašnjosti toliko, bogme, i budućnosti. Kao što znate, Crnjanski je literaturno primenio činjenicu da život ima vrlo čudne veze i da je slučaj najveći komedijant sveta. Od uranijumskog vela i plašta tragiklovnovske politike pobegla je jedna naša generacija, jedan naraštaj. Da li je izgubljena u svetu – to će se još videti. S druge strane, knjige kažu da, ako velikim očima gledamo sitan život uzalud je da skitamo, ako smo već potrošili papir i mesto. Trebalo bi to da imamo na umu i iznova da to čitamo.
„Budućnost pripada farmi”, kažete, ironično, u jednoj od pesama. Hoće li se naši životi pretvoriti u rijaliti šou?
Zar već u njemu nismo? Evo, na primer, čitam u jednim novinama kako je neki čovek, u istočnoj Srbiji, dobio pozamašnu sumu novca, u igri koju gotovo svi u ovoj zemlji igraju s nadom da će ih Bog pogledati. I dok siromah strepi šta će od te sreće, njegovi sugrađani, obavešteni da je dobitnik iz njihovog grada, izjavljuju za iste novine: „Neće nam taj umaći”! Fali nam malo da pređemo crtu od granice privida do ulaza u pakao.
Čitaocima savetujete da ne čitaju knjige. Ako je i knjiga postala roba – bolje da kupuju jaja?
A šta je starije, pesma ili jaje? U raspravi o „vekovnom pitanju” šta je starije, pile ili jaje, najdalje je među našim pesnicima otišao Vladimir Kopicl. I ja sam sklon njegovom mišljenju da „pilići priđu jajima i poklone se”. Ako je, međutim, citiram sebe: „Svaka stvar knjiga” jasno je kome ide naklon. Šala na stranu, nisam nikoga, pogotovu ne čitaoce poezije, ubeđivao da knjige ne čitaju. Samo sam ih savetovao da prekinu čitanje poezije, iz najbanalnijeg razloga koji, doduše u tehnološkom smislu, lepo napreduje, jer: počinju reklame.
Pesme naše, kažete, putuju, nikad nedovršene. Kako pesnik zna kada na pesmu treba staviti tačku?
Stvar osećanja. A ako mislite na to kada treba staviti tačku na pisanje pesama, meni je blisko ono, sportsko, objašnjenje da šampion zna za trenutak kada treba da okači rukavice o klin. A ne da, zaslepljen uspesima, nastavi ulazak u ring, pa da ga posle lemaju klinci iz ulice praveći mit o rušenju nesalomivog.
Dobili ste, makar u knjizi – Zubinu ulicu. Nadate li se svojoj ulici, ili bisti na Kalemegdanu?
Sve ulice su moje, sve me inspirišu, ne samo one beogradske, među kojima se ističe ona – Zubina ulica. Neko je, valjda u slavu onog Zube koji je, prema grafitima, bio „kralj Beograda” a kraljica mu bila „zubizaretica”, precrtao tablu sa natpisom ulica Dobračina, u kojoj stanujem, i napisao Zubina ulica. Tako sam, bar do novih promena naziva, nakratko, dobio ulicu. O tome sam napisao pesmu. Inače, meni je sasvim dovoljno da sam pevao i u tuđe živote udenuo nešto poezije, do aleje zaslužnih i spomenika nije mi nimalo stalo. Mada, priznajem, sa Kalemegdana je najbolji pogled na svetu.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 18.03.2014.
