Izvor: B92, 26.Jan.2008, 02:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovoga puta o bolu
Mihajlo Pantić „Ovoga puta o bolu", Stubovi kulture 2007
......ili o bolnom nedostajanju jednom K. jedne H.
Kada sam prvi put čuo za novu knjigu Mihajla Pantića „Ovoga puta o bolu" istog trenutka sam poželeo da dođem do nje i da je sa uživanjem pročitam „u jednom dahu" jer se to već dogodilo sa prethodnom knjigom „Ako je to ljubav" .To iskustvo je bila dovoljna preporuka za čitanje i otkrivanje najnovije pripovedačke avanture >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ovog vrsnog književnika sa Novog Beograda.
Dakle ne sa Čubure, Tašmajdana ili možda Dorćola već sa Novog Beograda koji priznaćete, ne zvuči baš romaneskno i egzotično stanište, za ljude „od pera", niti privlačno za bilo kakvo otkrivanje. Činjenica da je poslednjih godina poznatiji više kao poslovni centar čini da i cena stambenog kvadrata postane papreno visoka a da se sva prašina koja se oko toga digne, na tome i slegne.
Vratimo se novoj knjizi koja zaista govori o bolu kroz prepoznatljivu formu ovog pisca, pripovetku, čiji su naslovi sami po sebi dirljivi i priča za sebe. Naslov knjige je slobodno mogao da bude i „Ako je to ljubav, još jednom" dakle tema ljubavi ovde se prepliće zajedno sa bolom i to je svakako čini zanimljivijom i zagonetnijom.
Da bi ovaj prikaz imao opravdanje, ne bih se bavio kritičkim osvrtom na nju, to ostavljam stručnijima od sebe, već mi je namera da podstaknem tu neku znatiželju u otkrivanju skrivenog blaga što ovo štivo nesumnjivo predstavlja.
Pisac nas podseća da od života uglavnom dobijamo bol i ozledu koje nam drugi nanose ili ih drugima nanosimo i to najčešće iz nehata, bez namere. Prepoznajemo iz svakodnevnog života taj doživljaj stvari to nerazumevanje, sudaranje, neshvaćenost, a otkrivanjem toga kroz čitanje ovih pripovedaka ipak dobijamo neku utehu i nesumnjivo terapeutsko dejstvo. Pogotovo kad smo svedoci otuđenosti i nikad veće udaljenosti ljudi i kad smo gladni toplog pogleda, reči ohrabrenja i podrške dok su iskušenja i dalje ozbiljna i velika. Najomiljeniji deo knjige citiram, ostavljajući radoznalima da sami zaključe da li vredi upuštati se (ovoga puta) u piščevo razmatranje bola i svega što ima veze sa njim...
„Sve je u tome, u primicanju i u odmicanju, u nalaženju saglasja kojim se onaj osećaj prisne potrebe za nekim i na blizinu i na daljinu, čini trajnim, sa uvek istom snagom. Dođeš i neko ti se obraduje, odeš i neko zbog toga bude tužan. Sve drugo, svako stanje potpune, beskonačne, nenarušene uzajamne ispunjenosti a upravo takvom stanju teže svi ljubavnici, otvara put dosadi i želji za promenom".
