Izvor: Blic, 28.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Over The Wall
Over The Wall
Ne postoji idealnija zamlja od Srbije za sve vrste fanzina, a posebno one koji se odnose na muziku. Daleko od meinstrima, okrenuto stvarnim vrednostima i istraživanju svetske ponude glasnog i progresivnog zvuka, podzemlje srpskog rokenrola daleko je ispred bilo čega u ovoj zemlji, kao što je oduvek i bilo. Fanzini – niskobudžetni lični magazini, koje objavljuju zaljubljenici, kolekcionari, ali i stručnjaci i profesionalci – u vreme panka i novog talasa prvi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << put su se u ozbiljnijoj meri pojavili kod nas. Od tada do danas mnogi sposobni i motivisani ljudi pravili su, umnožavali i objavljivali fanzine u vezi sa najrazličitijim temama. Neke od njih činilo je svega nekoliko fotokopiranih stranica, a tiraž se uvećavao isključivo direktnim narudžbinama, neki drugi bili su na korak do pravih magazina. 'Over The Wall', jedan od najnovijih, zapravo i jeste pravi magazin: jedino što mu nedostaje je luksuzna štampa, ali se zato uz njega dobija CD 'Undergound Compilation Vol. 1' sa 15 numera, od kojih samo dve pripadaju domaćim bendovima.
Njegov inicijator, urednik i najplodniji autor je Branimir Lokner, koji je poslednjih godina, paralelno sa značajnim prodorom u Internet novinarstvo i objavljivanjem medijskih priloga i knjiga, kroz diskografsku kuću 'Active Time' bitno doprineo afirmaciji nekih značajnih domaćih bendova koji bi u suprotnom osuđenih na delovanje u dubokoj senci. 'Over The Wall' je – u saradnji sa Miroslavom Stašićem i Nikolom Milojevićem - njegov najsvežiji doprinos boljem životu ovdašnje scene, gusto štampan i relevantnim informacijama izuzetno bogat fanzin čije je osnovno polje interesovanja najpotcenjeniji i najvitalniji podžanr u rokenrolu: hevi metal. Potražite ga u prodavnici 'Feliks' u Tržnom centru u Sremskoj, ili pokušajte sa e mail kontaktom: lokbis@eunet.yu.
Zamke i klopke
Onima koji žele da saznaju šta se stvarno u Srbiji danas zbiva, između svih sudskih procesa, izjava, tuženih, osumnjičenih, okrivljenih, optuženih, osuđenih, advokata, pisanja štampe, raznoraznih klopki, zamki, insajdera i gomile autsajdera, savetujem pogled u stranu. I da (ponovo) pogledaju film o aferi Votergejt.
Dvojica novinara-istraživača do poslednje trećine filma ginu oko nalaženja dokaza za nelegalni upad u prostorije suparničke stranke. U bespuću mašinerije koja vlada javnim mnjenjem ne mogu da dokažu to što izvesno znaju. I taman kada film postaje dosadan, pojavljuje se neko iz vladajućeg establišmenta koji kaže ključnu rečenicu: 'Sledite put novca!' I zaista, kada istragu napujdaju za kretanjem love, čitavo se vrzino kolo od javnih istupa, izgovora, napada, kontranapada i sl. munjevitom brzinom raspetlja. Upravo ta rečenica jeste i dramaturški ključ filma, od koje on uzima neočekivani tok i vrtoglavo ubrzanje tako važno za ovu umetnost.
Dakle, ‘de su pare, pitanje je sad... i ovde?
Domaći moćnici su, ad personam, sve rekli jedni o drugima, pa i ono što ni pas s maslom ne bi progutao. Jedino se nikada ne optužuju za uzimanje para, za nameštanje unosnih poslova, za finansiranje stranaka, za cene poslaničkih transfera, za tajnovite belosvetske račune, za nasleđe koje im je ostalo od oca 'jednopartijskog pluralizma'. A i ako se o tome povede reč, sve se filmskom brzinom zabašuri.
A to podseća na onaj heraklitovski vic (može beskrajno da teče kao reka) o Piroćancima koji su upecali šest riba, a od kojih je jedan po povratku iz šišljaka gde je otišao da se olakša, zatekao samo tri. On pita kolegu: 'De su gi tri ribe?' a ovaj mu odgovara: 'Te gi tri.' Ovaj ponovo: 'Je li gi bilo šes?' Kolega potvrđuje: 'Jeste, bilo gi šes!' Pa de su gi onda tri?' uporan je ovaj. 'Pa ete gi tri!' odvraća samouvereno kolega. 'Čekni, be, el bilo šes ribe', ponovo će ovaj. 'Bilo.' 'Pa de su gi tri?' 'Te gi tri.' Itd... itd...
U redu, bez obzira na to što ne ume da dokaže sofizam, i što je ovaj Piroćanac realno ostao bez tri ribe, on se, za razliku od nas, barem olakšao.
