Izvor: Blic, 01.Apr.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde su u laži noge baš duge
Na proscenijumu Svetlana Bojković (gđa Pernel) isprobava šešir i namešta rub haljine. Dragan Mićanović (Tartif) ogrće plašt, Anita Mančić (Dorina) skreće pažnju na rukave svoje zagasitozelene haljine sa diskretnim sivkastim štraftama koje treba malo popraviti... Teče prva kostimska proba predstave „Tartif" Žan-Batista Poklena Molijera u režiji Egona Savina, čija je premijera 3. aprila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na 60. godišnjicu ovog teatra.
Savin >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << s Jelenom Stokućom (kostimograf) i glumcima pažljivo razgleda kostim, dogovaraju se o detaljima kojima se još valja pozabaviti. Mića Tabački, scenograf, uz duhovite opaske prati sklapanje kockica u mozaik predstave o tome kako se varalica Tartif poput uljeza uvlači u kuću i srca Orgona i Elmire, bračnog para, da bi im beskrupulozno oteo i jedno i drugo.
Reditelj Savin napominje da je „Tartif" komad koji „vapi da bude izveden, jer odnosi među likovima i sve ono što se odigrava na sceni zapravo problematizuje temu licemerstva, konzervativnog društva, manipulacije, nove religioznosti... I laži kao društveno (umnogome) prihvaćenog oblika komuniciranja u svim sferama života. Vreme u kome živimo tako liči na ovaj Molijerov komad. Mislim da je licemerstvo danas dovedeno do apsurda. A kad je nešto dovedeno do apsurda, nastupa Molijer da nam sve to (duhovito) objasni. Uprkos toj mračnoj slici sveta koja je sadržana u ovom komadu, on je vrlo duhovit i na svoj način optimističan. Molijer veruje da je zlo uništivo i da se licemeri mogu zbaciti s vlasti bez obzira na to da li je u pitanju porodična, državna ili ma koja druga".
Sloboda Mićalović (Elmira) za „Blic" kaže: „Veoma volim da igram u predstavama koje Egon režira jer on se u teatru bavi stvarima koje nas se vrlo tiču. Moja junakinja Elmira je snob. Sa suprugom je u braku samo zbog novca i njihov odnos je potpuno licemeran. Tartif se umeša u njihov brak, počinje borba naravno za pare... Kao glumica dužna sam da odbranim lik. Međutim, to je (ljudski) neodbranjivo i treba ga igrati surovo i jasno. Pa toliko licemerja vidimo svuda oko nas. Ovaj komad, iako napisan pre tri stotine godina, zapravo je svež kao da je juče nastao".
Na aktuelnost Molijerovog komada ukazuje i Dragan Mićanović koji tumači naslovnu ulogu. „Tartifi naših generacija i našeg vremena mogu se prepoznati u svakom Molijerovom stihu. Oni odjekuju našom svakodnevicom kao nekakav moto. Veliko je zadovoljstvo raditi klasičan, a tako aktuelan komad, ali je to istovremeno i težak posao za glumca. Jer treba se baviti istraživanjem mraka u ljudskoj duši. Koliko ljudska duša može da bude mračna i pokvarena, toliko rad na ovom liku nije bio lak", kaže Mićanović i kroz smešak dodaje, „ali nadam se da neće ostaviti posledice na meni".
„Tartif" je komad u stihu, a po rečima reditelja Savina, ta vrsta izraza može biti najlepši teatarski domet ako se postavi prijemčivo i igra tako da ne bude opterećenje već vrlina. „Nemam u pozorištu drugih izazova do literature i emocije. Dovesti pred publiku delo nastalo pre toliko godina koje deluje sveže kao da je juče napisano jeste veliko uzbuđenje. Mene zanima igra. Igra koja nas se tiče. Igra koju izvode vrsni glumci i saradnici."
Šezdeset godina JDP-a
Jugoslovensko dramsko pozorište osnovano je državnim ukazom koji je 1947. potpisao i Tito sa idejom da se reprezentuje nova državu kroz vrhunska dramska dela.
Iako se to doba pamti kao vreme u kome je kultura bila u službi ideologije, upravo ovo državno teatarsko čedo će tokom svojih budućih decenija neretko biti i poprište borbe kulture i politike i dokaz snage umetnosti. Prva premijera „Kralj Betajnove" Ivana Cankara u režiji Bojana Stupice izvedena je 3. aprila 1948. godine. Bojan Stupica je sa strašću i ubeđenjem da pravi dobro i angažovano pozorište udarao temelje JDP-a. Prvi ansambl JDP bio je Jugoslavija u malom. I tada i kasnije pod njegovim okriljem rade umetnici iz različitih sredina ondašnje zemlje, ukrštajući i kulturne različitosti u stvaranju novog kvaliteta. Antologijske uloge ostvarivali su na toj sceni Marija Crnobori, Mira Stupica, Viktor Starčić, Karlo Bulić, Milivoje Živanović, Branko Pleša... Iz jedne u drugu nizale su se predstave koje su neretko značile i osvajanje novih dometa u umetnosti. Krajem šezdesetih godina prošlog veka u JDP su stigle i čuvene Bojanove bebe: Svetlana Bojković, Voja Brajović, Josif Tatić, Branko Cvejić... Nešto pre toga na mesto umetničkog direktora došao je Jovan Ćirilov, jedna od ključnih ličnosti za dalji razvoj ovog pozorišta. U to vreme, tačnije 1969, dogodile su se i čuvene „Tikvice", kako je predstavu „Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihajlovića (u režiji Bore Draškovića) nazvao Tito, čijim je ukazom, a zbog „političke nepodobnosti", predstava zabranjena, postavši tako jedan od mitova srpskog teatra. Slede zatim u svakom pogledu markantne predstave u režiji Branka Pleše, Steve Žigona, Dejana Mijača...
Početak osamdesetih obeležio je, između ostalih, Slobodan Unkovski sa „Hrvatskim faustom" Slobodana Šnajdera (1982), „Balkanski špijun" Dušana Kovačevića u režiji Slobodana Jovanovića, „Dozivanje ptica" u režiji Harisa Pašovića, „Putujuće pozorište Šopalović" Ljube Simovića u Mijačevoj režiji, „Muke po Živojinu" Radoslava Pavlovića u režiji Egona Savina... Dok se Jugoslavija devedesetih godina prošlog veka raspadala, pozorište sa njenim imenom je nastavilo da ostvaruje nove domete kroz „Pozorišne iluzije", „Bure baruta", „Beogradsku trilogiju", „U potpalublju"... Nastavljajući da bude više od pozorišta, JDP je zakoračio u novi milenijum sa novom zgradom, „Skakavcima", „Mletačkim trgovcem"...
Umetnička ekipa
Uloge tumače Svetlana Bojković, Boris Isaković, Sloboda Mićalović, Radovan Vujović, Danijela Štajnfeld, Nikola Vujovioć, Marko Baćović, Dragan Mićanović, Anita Mančioć, Slobodan Tešić, Nionela Tarić, Marko Janketić. Scenografiju potpisuje Miodrag Tabački, kostimografiju Jelena Stokuća, a dramaturg je Božo Koprivica.
