Izvor: Danas, 19.Nov.2015, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovaj svet nije dovoljan
Beograd - Prvi roman Aleksandra Jugovića "DISharmonija”, objavljen 2005. i posvećen jednom od najvećih srpskih pesnika, Vladislavu Petkoviću Disu, doživeo je svoje drugo izdanje nakon 10 godina u izdavačkoj kući Knjiga komerc, a promovisan je u utorak u Kući Đure Jakšića. Na promociji su pored autora govorili i: Aleksandar Jerkov, Radoje Simić, Ivana Dimić, Mladen Vesković, dok je odlomke iz romana čitala dramska umetnica Milena PavlovićČučilović.
- Za razliku >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << od mnogih koji se nečim bave, Jugoviću je stalo do književnosti, do poezije. On je među onima koji mi ulivaju uverenje da su pisci potrebni, da književnosti ima i da je ona vredna, uprkos onima koji to negiraju. Kulturna javnost kod nas ima pomalo čudno sećanje pa pamti anegdote i detalje, a ne obraća pažnju na celinu. Pamti Disovu pogrešno napisanu reč, ali ne mari za tu istu reč pravilno napisanu u narednom stihu niti se pita "zašto”, pa ga i proglašava polupismenim. Mikrobiolozi su utvrdili da postoji nekakvo "genetsko uvrnuće” kod ljudi sa izraženom imaginacijom, koji tragaju za transcendentalnim... Tako da su ti ljudi utoliko bolji, vredniji. Za nas ovaj svet nije dovoljan i potrebni su nam pisci... - kazao je na promociji Aleksandar Jerkov, profesor srpske književnosti. Jerkov je istakao i da je Jugovićeva proza izuzetno kritički orijentisana i da je u njegovom opusu lako razlikovati tri stvari - poeziju, pesničku fazu koja je bila jedno neobično otimanje o Srbiju i o nemoguće krajem 20. veka. Zatim, njegovu prozu u kojoj "DISharmonija" i dalje zauzima najistaknutije mesto i koja nosi to duboko kritičko u sebi, koje preispituje stanje istorije i ljudskog duha u Srbiji, a Jugović za sobom ima i ozbiljan dramski opus.
- U "DISharmoniji" istražujući život pisca, Jugović mistifikuje i legendarizuje figuru pisca. Njegov kritički pristup najočigledniji je u njegovom dramskom stvaralaštvu. Jedno od najvećih iznenađenja za mene je to što ja nisam više načisto da li je gospodin Jugović pisac, prigovarač ili je dramski pisac i ovo izgovaram kao najlepši kompliment. Ja sam gledajući njegove predstave, a poneke i čitajući, shvatio da on ima dramski nerv posebne vrste i da u dodiru sa pozorištem to savršeno funkcioniše, scenski događaj jednostavno istakne i ono što u samom tekstu ne piše. Jugović divno govori, snalazi se sa rečima i u svojoj spisateljskoj samoći brani srpsku kulturu. Dramski pisac, pripovedač, pesnik, dramski pisac... Aleksandar Jugović je jedna celovita književna ličnost, a ko zna šta će on još da uradi - kazao je Jerkov.
Ivana Dimić istakla je Jugovićev talenat za kreiranje dramske situacije i da je oduševljenje Disom očigledno neblazirano.
Kritičar i esejista Mladen Vesković napomenuo je da je ponovno objavljivanje knjige nakon 10 godina potvrda njene vrednosti.
- Jugovićevo pisanje je jedna vrsta oduživanja duga prema zavičaju, ali bez uobičajene patetike i prigodnog, neiskrenog tona. On piše bez ušećerene slike o zavičaju, ali i sebi i ljudima o kojima piše, već pravi jednu samokritičku distancu. Rešio je da pripoveda o životu o kojem ne znamo sve, niti dovoljno da bismo ga reinterpretirali. "DISharmonija” je jedna zanosna priča koja se spiralno kreće do svog antiklimaksa, do Disove smrti, a Jugović ni tu ne ulepšava svog junaka. Malo je onih poput Jugovića koji tako dobro poznaju Srbiju i nakon snopova beogradskih svetala, gde počinje jedan sasvim drugačiji život, prema kojem on gaji jednu vrstu ambivalentne ljubavi. Neizostavan je humor kojim senči svoje junake. Čitajući Jugovića, mi se suočavamo sa nama samima, shvatajući njegove likove - smatra Vesković.
Najbolje komponovana zbirka poezije
Na promociji knjige "DISharmonija” prikazan je kratak film sa promocije prve Jugovićeve zbirke pesama, 1995. "Krv i nije voda”, na kojoj je stihove čitala Sonja Savić.
Govoreći o Disu, Aleksandar Jerkov ukazao je na to da ovaj pesnik nije do kraja pročitan, te da je bilo potrebno sto godina da bi lingvisti uvideli savršeno komponovane zbirke njegovih pesama gde ništa nije bilo prepušteno slučajnosti. Ipak, kako je Jerkov napomenuo, kulturna javnost onda, a u dobroj meri ni sada, nije imala sluha za takvu vrstu pesničkog dara.
