Izvor: Glas javnosti, 22.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovaj narod je zaslužio Nušića
Veoma je mali broj pozorišnih reditelja kojima se u svega nekoliko godina ukaže prilika da čak tri puta režiraju na Velikoj sceni beogradskog nacionalnog teatra. Jedan od retkih, koji ima tu privilegiju, svakako je Jagoš Marković, pozorišni mag i virtuoz, koji je svoj raskošni potencijal, na ovom elitnom teatarskom mestu, prvi put pokazao još „davnijeh dana“, početkom devedesetih godina prošlog veka, kada je sa velikim uspehom režirao Molijerove „Učene žene“. Sledeća bravura >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << usledila je sa operom Đoakina Rosinija „Pepeljuga“, a potom i sa dramom „Hasanaginica“ LJubomira Simovića...
Posle izvesne pauze, 2004. godine, vratio se na velika vrata sa Nušićevom „Gospođom ministarkom“ koja se i dalje igra „na kartu više“, isto kao i Sterijina „Pokondirena tikva“, premijerno izvedena u februaru prošle godine. Ovim sjajnim predstavama, 26. juna pridružiće još jedan naslov svog omiljenog pisca Branislava Nušića, a reč je o komediji „Dr“ koja, kako tvrdi u intervju za Glas javnosti, iako je napisana pre više od sedamdeset godina, nije ništa izgubila od svoje aktuelnosti i svežine.
- Nema vremena u kome ovaj komad nije pogodan za inscenaciju, zato što on pripada velikoj literaturi, klasici. Klasika je klasika, zato što je uvek briljantna. Inače, „Dr“ je scenski veoma komplikovan komad, jer Nušić piše kao Rosini. To znači da, prosto, imate puno epizodnih uloga, za koje se traže fantastični glumci, kao i puno scena koje mi u pozorištu zovemo „masovke“. U organizacionom smislu, to je veoma teško i komplikovano zato što uopšte nije lako naći tako dobre glumce, kao što ih imamo mi, a koji hoće da učestvuju u tim „malim“ ulogama i akcionim grupama.
PODELA SNOVA
U Jagoševoj, kako i sam tvrdi, „podeli snova“, glavnog junaka - bogatog skorojevića Životu Cvijovića igra Predrag Ejdus, lik Mare, njegove žene tumači Radmila Živković, sina Milorada dočaraće Aleksandar Srećković, kćerku Slavku Ivana Šćepanović, a u ostalim ulogama pojaviće se i Branislav-Bane Vidaković (ujka Blagoje), Aleksandra Nikolić (gospođa Spasojevićka), Olga Odanović (gospođa Protićka), Jelisaveta-Seka Sablić (gospođa Draga), Nenad Maričić (Velimir Pavlović), Darko Tomović (doktor Rajser), Nataša Ninković (Sojka), Dragan Nikolić (Sojkin muž), Ivana Žigon (Klara) i Milan Vučković (Pepika). Scenografiju je osmislio Boris Maksimović, kostime je kreirala Božana Jovanović, a izbor muzike je uradio Jagoš Marković. Inače, sve karte, kako za premijeru, tako i za tri reprize 27, 28. i 29. juna, poslednje u ovoj sezoni, rasprodate su još početkom meseca.
Paralela između gramzljive, podmitljive i beskrupulozne srpske buržoazije tridesetih godina prošlog veka i današnjih novopečenih bogataša je nedvosmislena jer i jedni i drugi imaju istu i jedinu vrhovnu vrednost, a to je novac?
- Tako je. U Nušićevim predstavama se dokazuje život. On nas nije poslao u ništavilo što svojim postojanjem, odnosno životom i dokazujemo. Mi sa Nušićem, što je često govorio profesor Miroslav Belović, a i ja sam tog mišljenja, u ovom komadu nismo bili na ti. NJemu smo prišli, kao što se pristupa velikoj literaturi... Međutim, ta podudarnost sa današnjim vremenom je zastrašujuća. Postoje replike koje su do te mere, ajde da upotrebim tu reč mada je ne volim, aktuelne da sam, tokom proba, na momente mislio da ih glumci izmišljaju. Ali, nisu ih izmišljali, to je Nušić napisao. Tu mislim na one delove teksta u kojima on govori o izborima, o glasanju, o skorojevićima... To nam samo ukazuje da se mi uopšte nismo pomakli, odnosno da je i tad, kad je komad pisan, ovo sve bilo ovako kako je i sada.
Da li će publika, kroz lik glavnog junaka Živote Cvijovića, eventualno moći da prepozna i neke današnje tajkune?
- Naravno. U svakoj dobroj predstavi, u svakom dobrom teatru, ključ svega se nalazi u prepoznavanju. Smešno je samo ono što je prepoznatljivo, a prepoznatljivo je samo ono što je istinito. Mi se, ipak, trudimo da se bavimo lepotom i istinom. Naravno, da će publika prepoznati neke tajkune, ali pravo da vam kažem, meni je to najmanje važno, jer se ja i ne obraćam njima. Mene zanima drugi sloj ove priče.
Koji?
- To je mentalitet i vitalnost ovog mentaliteta. Baš da se bavim tajkunima i skorojevićima, to mi uopšte nije interesantno. Mnogo mi je interesantnije nešto drugo, što stoji ispod toga, a to je, kao što rekoh, mentalitet.
Po tom pitanju Nušić je vazda aktuelan?
- Ne znam šta da vam kažem... To je, verovatno, pitanje za antropologe, to je DNK. Mi smo jedna autentična sredina... Pa, znate šta, i Strindberg, koga sam nedavno radio u Stokholmu, je uvek aktuelan. I to, kao da je danas pisano. Mi smo, očigledno, imali sreće da se Nušić rodi ovde. Ovaj narod ga je zaslužio. Sigurno ga nije dobio na nezasluženo. Jer, Nušić nam ipak govori istinu o nama i o onome što je naša superiornost, a to je što se smejemo na svoj račun. To vam je ključna osobina duhovitosti. Duhovit je samo onaj ko može da se smeje i na svoj račun. Zato je i veoma teško naći dobre glumce za komediju, jer onaj ko je režira, mora da makne ego... A ja imam podelu snova.
Ipak, mentalitet nam, očito, nije jača strana. Možemo li da ga menjamo, koliko smo uopšte sposobni za to?
- Ne verujem da mentalitet može da se menja, ali verujem da možemo da budemo sve bolji, i bolji, i bolji... A koji hoće da budu gori, i gori, i gori, neka budu takvi. Kako da vam kažem? Ko što postoji sicilijanski mentalitet, tako postoji i naš. Plus i minus uvek postoje. Naš mentalitet je takav. Nije on ništa loš. Jednostavno, on je takav, kakav je.
Već dugo godina, sve scenografije za vaše predstave koje ste režirali u Beogradu, imale su određeni nagib. Ovoga puta napravili ste izuzetak?
- Hvala Bogu da mi neko postavi takvo pitanje. Da, napravio sam izuzetak, jer je ovoga puta reč o jednoj klaustrofobičnoj kući, a u žanrovskom smislu, u pitanju je vodvilj koji traži vrata i kulise. S druge strane, ja sam hteo da arhitekta bude „njihov“ čovek, kojeg je Života platio da mu sazida tu hacijendu, koja je pod zemljom, zbog njegove paranoje i ksenofobije. Zašto? Zato što se na kraju dogodi to nebo... ali, ipak, ne bih da otkrivam šta će se dogoditi. Recimo, u „Pokondirenoj tikvi“ sam smatrao da na podu mora da bude žito, u „Skupu“ je bilo presušeno morsko dno, a ovde sam išao za istinom... Dakle, kuća mora da bude, ali je pitanje kakva. Ona je hermetična, klaustrofobična kocka koja vlada Životom. To sam doživeo kao zapovest Nušića. Ali, iskren da budem, jedva čekam da se vratim na svoje kosine...
.jpg)
