Izvor: Politika, 20.Avg.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otvoriti prozore srpske literature
Potrebno je mnoštvo efektnih, dobro osmišljenih i dizajniranih, specijalizovanih manjih projekata, umesto jednog ovako skupog i neutemeljenog projekta kakav je antologijska edicija Matice Srpske – ističu naši sagovornici
Veliki nacionalni projekti u kulturi često su nalik na „tamne vilajete” – s jedne strane, nije dobro da ih nema, a sa druge, njihov izbor onoga što treba da bude reprezentativno gotovo uvek je podložan kritici, nekada i osudi. Tako da je neka vrsta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kajanja neizbežna…
Kada je reč o antologijskoj ediciji „Deset vekova srpske književnosti”, koju objavljuje Izdavački centar Matice srpske iz Novog Sada, a čija je namera da prikaže celovit razvitak srpske književnosti i da je prevrednuje po novim saznanjima i merilima, odmah se postavlja pitanje koja su to nova merila. Zatim, zašto nema više književnica, pa i nekih autora koji jesu pisali na srpskom jeziku, a mogu da pripadaju i drugim kulturama, i zašto je uopšte spisak autora 20. veka ostao „neozbiljno” otvoren. Uočljivo je da se među piscima koji su rođeni posle 1960. na spisku autora edicije našao samo Goran Petrović…
Uređivački odbor posebno se izjasnio o književnom periodu 20. veka, koji je, dakle, ostavio otvorenim za kritike, dopune i sugestije, a među uvrštenim autorima su i : Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Dragiša Vasić, Andrić, Crnjanski, Nastasijević, Rastko Petrović, Desanka Maksimović, Milovan Đilas, Mihailo Lalić, Ćopić, Boško Petrović, Dobrica Ćosić, Dušan Radović, Vasko Popa, Antonije Isaković, Aleksandar Tišma, Pavle Ugrinov, Stevan Raičković, Radomir Konstantinović, Miodrag Pavlović, Aleksandar Popović, Pavić, Pekić, Miodrag Bulatović, Dragoslav Mihailović, Ivan V. Lalić, Slobodan Selenić, Živojin Pavlović, Jovan Hristić, Svetlana Velmar-Janković, Branko Miljković, Kiš, Ljubomir Simović, Borislav Radović, Milovan Danojlić, Mirko Kovač, Ršumović, Bećković, Miroslav Josić Višnjić, Novica Tadić, Milosav Tešić, Dušan Kovačević, Albahari, Radoslav Petković, Basara, Goran Petrović.
Inače, u julu je objavljeno prvo kolo ove antologije, čiji je glavni i odgovorni urednik akademik Miro Vuksanović.
U razgovoru sa književnim kritičarima i univerzitetskim profesorima pokušavamo da saznamo upravo ono što je težnja i Uređivačkog odbora edicije – kritike i predloge onoga što treba da bude uvršteno.
Tatjana Rosić smatra da je rečo projektu koji zahteva da hitno otvorimo sve prozore, da temeljno „obrišemo prašinu” sa svih knjiga srpske književnosti koje su nam pri ruci i da viknemo savremenoj srpskoj književnosti: „U ovoj ediciji nedostaje zraka i hitno joj je potrebno temeljno provetravanje!”. A to provetravanje vidi najpre kroz mnoštvo efektnih, dobro osmišljenih i dizajniranih, specijalizovanih manjih projekata, umesto jednog ovako skupog i neutemeljenog projekta.
– Antologija je, naime,zamišljena kao proces „kanonizovanja kanona” u kojem se, uz ponovno uzvikivanje zvučnih imena i efekat „već viđenog”, revitalizuje anahrona predstava o književnoj baštini kao monumentalnom spomeniku. Ne iznenađuje otuda što se na spisku od sto šest reprezentativnih imena nalazi samo osam autorki – od toga tek dve iz dvadesetog veka– Isidora Sekulić i Svetlana Velmar-Janković. Poslovični prezir ženskog autorstva prati tradicionalni otpor prema eksperimentalnim književnim praksama: iako je edicija pokrenuta u Novom Sadu, nijedna njena knjiga nije posvećena neoavangardnoj novosadskoj sceni, čiji su predstavnici bitno promenili sliku srpske književnostidruge polovine dvadesetog veka (Judita Šalgo, Vojislav Despotov, Slobodan Tišma). U skladu sa tim, ne čudi ni to što je Rastku Petroviću, jednom od naših najvećih i najuspešnijih eksperimentatora, uprkos značaju i veličini opusa, posvećena tek jedna knjiga – kaže Tatjana Rosić.
Sličnog je mišljenja i Tihomir Brajović, koji svojevrsno „renoviranje kanona nacionalne književnosti” takođe smatra diskutabilnim. Pri tom kao glavni problem ovakvog opredeljenja vidi njegovu provizornost, budući da je kao osnov za pomenuto „renoviranje” bilo moguće uzeti tek ediciju „Srpska književnost u sto knjiga”.
– Moguće je pitati, a s obzirom na načelno pozivanje na „nova saznanja i merila”, koji su to parametri bili odlučujući za, logičan i očekivan, izbor iz stvaralaštva Jovana Dučića, ali ne i drugih prvaka srpske moderne, Disa, Pandurovića, Rakića. Isto važi i za prisustvo avangardnih pisaca (uvršćeni Crnjanski i R. Petrović, ne i Drainac i Dedinac), posebice nadrealista, od kojih je na spisku Oskar Davičo, ali su, bar zasad, izostavljeni Dušan Matić i Aleksandar Vučo. S književnoistorijskog i kritičarskog stanovišta naročito je, takođe, zanimljiva nedoumica o principima selekcije donedavno ideološki nepodobnih pisaca, među kojima je u odnosu na Stanislava Krakova, primerice, prednost dobio Milovan Đilas. Pažnje vredna zastupljenost savremenih pisaca pokazuje pak potpunu prevlast prozaista (Josić Višnjić, Albahari, Basara, G. Petrović), dok je najmlađi uvršćeni pesnik Milosav Tešić, što znači da su izostali neki pesnici već završenog opusa (B. Petrović, A. Ristović), a cele pesničke generacije ostavljene „na čekanju” – stav je Tihomira Brajovića.
Da je u Antologiji upečatljiv nedostatak Ranka Marinkovića uočila je Jasmina Ahmetagić, međutim ona pretpostavlja da nije i slučajno zaboravljen.
– Možda jetakvom odabiru kumovalo njegovo HDZ opredeljenje pred kraj života, ali nekoliko godina previše je maliperiod da bi stav iskazan tada imao veću težinu od svih drugih. Marinković jestepisao na srpskom jeziku, tako da bih ja njega uvrstila u srpsku književnost, bez obzira na to što Hrvati iRanka Marinkovića i Desnicu i Maka Dizdara sve proglašavaju hrvatskim piscima, a i mi imamo isto toliko razloga da ih zovemo srpskim piscima. Takođe, dodala bih Skendera Kulenovića, zatim, ako stoji Jelena Dimitrijević, onda treba i Milka Žicina, a od mlađih dodala bih Mirjanu Novakovićpre no Gorana Petrovića, dok Pištala ne bih uopšte. Naravno, uvrstila bih i Bajca, Milisava Savića, Antonija Isakovića, Selenića, Boru Ćosića, drame Vide Ognjenović – mišljenja je Jasmina Ahmetagić, koja dodaje da bi pre umesto Isidorine knjige o Njegošu predložila Nikolaja Velimirovića „Religija Njegoševa”, anikako ne bi zaobišlani Justina Popovića.
Radivoje Mikić kaže da u našoj književnosti više nema velikih otkrića, ali da je zato odgovornost urednika ovakvih izdanja najveća, naročito kada je reč o književnosti 20. veka.
– Tu ne bi smelo da bude omaški u izboru pisaca i dela, pogotovu što taj izbor ne pravi pojedinac. Na prvi pogled uočljivo je da u izbor nisu uvršteni pesnici Branislav Petrović i Miroslav Maksimović. Kada je reč o proznim ostvarenjima, nema knjiga Voje Čolanovića, Mladena Markova, Milice Mićić-Dimovske, Danila Nikolića, Radovana Belog Markovića, Milisava Savića, a zaobiđen je i roman „Nišči” Vidosava Stevanovića, koji bi svakako morao da se nađe u jednoj takvoj ediciji – objašnjava Radivoje Mikić, koji smatra da je unapred smišljena formulacija o otvorenosti izbora knjiga 20. veka, neka vrsta izgovora za greške koje su očigledno napravljene, i kojih je svestan i sam uređivački odbor.
----------------------------------------------
Oponent Kecmanović
Pisac Vladimir Kecmanović zastupa jedan oponentski stav: „Da jespisak o kojem govorimo, kao što bi bilo normalno, dobio podršku pre svega Ministarstva kulture Republike Srbije–onda bismo oadekvatnosti izbora mogli da razgovaramo. Pošto,uprkos svimsmislenim razlozima, uključujući i razloge zdravog razuma, ovajprojekat nije dobio podršku delom korumpirane delom dezorijentisane državne uprave – ne vidim drugu mogućnost nego da ga bezrezervno podržim”.
Marina Vulićević
objavljeno: 21/08/2010
