Izvor: B92, 28.Avg.2009, 17:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otmica u metrou 123
Režija: Toni Skot
Scenario: Brajan Helgeland, prema romanu Džona Godija
Uloge: Denzel Vašington, Džon Travolta, Džon Turturo, Luis Guzman, Majkl Rispoli, Džejms Gandolfini, Frenk Vud, Džon Bendžamin Hiki, Geri Besaraba, Ramon Rodrigez, Viktor Gojčaj, Robert Vataj
Novi film Tonija Skota je adaptacija istoimenog palp krimića Džona Godija iz 1973. na kom je bio zasnovan i godinu dana mlađi film reditelja Džozefa Sardženta – ali nije >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i rimejk tog klasika krimi žanra. Kao i prvi film, ova verzija, za koju je scenario napisao Brajan Helgeland – scenarista Skotovog "Man on Fire" (2004) i filmova kao što su "Poverljivo iz L.A." i "Mistična reka" – je priča o drskoj, skoro suludoj otmici voza u njujorškom metrou na liniji ispod Avenije Leksington.
Sardžentov film je bio ekonomičan, dobro odglumljen triler o otmici – ali u isto vreme i zajedljiv, satiričan portret Njujorka 70-ih: metropole koja se klati na ivici bankrota i uličnog haosa, moralne pustoši van svake kontrole vlasti. Uredni vagoni bez grafita i haj-tek skrinovi u dispečerskom centru koje pak vidimo u ovom filmu daleko su od krša i nereda od pre 35 godina, kada je Volter Metou glumio istrošenog saobraćajnog policajca koji pokušava da doskoči misterioznoj bandi koju je predvodio brutalni i uglađeni Robert Šo.
Četvorica naoružanih ljudi otimaju voz Pelam 123 iz naslova – nazvan tako jer kreće sa stanice Pelam u 1:23 – i u tunelu drže zarobljen vagon ispunjen običnim njujorčanima, tražeći otkup. Grupa siledžija koju predvodi čovek koji sebe naziva Rajder tj. Putnik (Džon Travolta) daje gradskim vlastima samo jedan sat da donesu 10 miliona dolara ili će ubijati taoce jednog po jednog za svaki minut zakašnjenja.
Pošto je ucenio grad, Travoltin tetovirani sociopata ulazi u napet odnos dobro poznat iz sličnih drama o taocima i otmičarima – komunicira radiom s dispečerom Volterom Garberom (Denzel Vašington), porodičnim čovekom u puloveru i s naočarima koji je i sam pod istragom zbog nečeg što je zabrljao u gradskom saobraćajnom. Garber slučajno prima Rajderov poziv a ovom se, hirovitom kakvi već filmski negativci umeju da budu, radni čovek s druge strane slušalice toliko dopadne da odbija da razgovora (i podeli svoje duboke misli tipa "Svako od nas duguje Bogu jednu smrt") s bilo kim drugim, uključujući i policijskog pregovarača (Džon Turturo) i samog gradonačelnika (Džejms Gandolfini, poznat po TV ulozi Tonija Soprana).
Iako smo možda već dovoljno puta gledali kako Denzel Vašington glumi moralno kompromitovanog ali u suštini čestitog čoveka a Džon Travolta pušta zulufe i glumi ludaka – nije bitno: čak i kada im baš ne verujete do kraja, Vašington i Travolta su harizmatični glumci i njihovi dijalozi su veoma zabavni za gledanje. Travolta doduše koristi priliku i da odradi besraman product placement, mašući pred kamerom istim Breitling satom kog reklamira i po muškim časopisima. Takođe, veliki deo ovog trilera provodi surfujući, budući da banditima uspeva da uspostave bežičnu (Wi–Fi) Internet konekciju pod zemljom. Ne bi bilo u redu otkriti zašto Travolta provodi toliko filmskog vremena pred leptopom, pošto je reč o preokretu čije bi odavanje pokvarilo gledanje filma. Recimo samo da je u igri mnogo više od 10 miliona dolara otkupa...
Toni Skot – mlađi brat nešto slavnijeg Ridlija – je vrhunski realizator skupog holivudskog nasilja već više od četvrt veka i "Otmica u metrou 123" je tako profesionalno napravljena da će gledalac retko skretati oči s ekrana tokom 95 minuta koliko film traje. Skot i njegov direktor fotografije Nemac Tobijas Šlisler napravili su veštu i lepu igru tame i svetlosti između osunčanih ulica Menhetna, fluoroscentnih kabina neonom osvetljenog dispečerskog centra i klaustrofobičnog, mračnog podzemlja – uz brzu montažu i česte prelaske na prepoznatljivo Skotove kadrove iz ptičje perspektive, inspirisane Google Earth i GPS tehnologijama. Za razliku od, na primer, odličnog Skotovog filma "Enemy of the State" (1998), njihova upotreba ovde deluje pomalo rutinski – i tu je zanimljivo spomenuti da je Skot priznao u razgovoru za Times kako se u stvari pre snimanja ovog filma nikad nije ni vozio metroom: "U stvari, kad kažem nikad, mislim možda jednom ili dvaput, kad sam bio baš pijan noću i nisam mogao da uhvatim taksi."
Skota ne zanima suviše da kopa po dramskom naboju stvarnog ludila urbanog mravinjaka – on nije Sidni Lamet i ovo nije "Pasje popodne". Ali zato je vanredno talentovan koreograf vizuelne atrakcije, neumorni majstor (ponekad zamarajućih) baroknih akcionih sekvenci u kojima se dešavanja na ekranu smenjuju brzinom MTV muzičkog spota.
Tu leži i osnovna razlika između stare i nove ekranizacije Godijevog krimića. Dok je Sardžentov film precizno uhvatio duh štrokavog vremena u kom su se inspektor Kodžak i taksista Trevis Bikl vozili ulicama "Velike jabuke", Skotov i Gandolfinijev simpatični gradonačelnik je pak fiktivni naslednik Rudolfa Đulijanija u metropoli koja je preživela traumu 11. septembra – uglancanom, renoviranom gradu kojim vladaju novac i digitalne tehnologije, koji se manje plaši kriminala a više košmarnih uspomena na terorizam.
Od kako je ova priča prvi put ispričana na filmu 1974. godine okolnosti u američkoj filmskoj produkciji su se promenile tek nešto manje nego što se i sam Njujork promenio. Savremena "Otmica u metrou 123" je stoga bezopasna fikcija koja se jasno deklariše kao takva, skoro kao mejnstrim strip. Nema pretenzija na društvenu relevantnost, svejedno slučajnu ili namernu, niti težih moralnih dilema: taoci deluju potrošno koliko za negativca Rajdera toliko i za scenaristu i reditelja.
Ako bi se ovom ostvarenju suviše strogo sudilo, moglo bi se reći da pomalo klizi ka neuverljivosti i miriše na prvoklasnu industrijsku robu. Međutim, ko u filmu ovakve vrste traži realističnost, treba da ide da mu pregledaju glavu. Ako pak tražite sat i po solidne letnje kino zabave, slobodno idite u bioskop.
