Izvor: Politika, 12.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osvojio sam pet „Nobela”
…kaže novinar i pisac Renato Baretić, autor romana „Osmi povjerenik”, ovenčanog sa četiri književna priznanja u Hrvatskoj
Roman „Osmi povjerenik” novinara i pisca Renata Baretića ovenčan je sa četiri najprestižnije književne nagrade u Hrvatskoj. Za ovu knjigu koja je objavljena 2003. godine autor je dobio priznanja „August Šenoa”, „Vladimir Nazor”, „Ivan Goran Kovačić”, i „Ksaver Šandor Đalski”. Zahvaljujući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << beogradskoj izdavačkoj kući „Rende”, Baretićev roman nedavno je štampan i u Beogradu.
Kao novinar, ovaj autor je pisao za „Feral tribun” i „Slobodnu Dalmaciju”. Objavio je zbirku poezije „Riječi iz džepova”, roman „Pričaj mi o njoj”, knjigu TV kritika „Kadrovi kadra”. Član je MENSE, sastavlja pitanja za kviz „Milijunaš”" Kakav zadatak ima poverenik iz njegovog romana? Stvar je, zapravo, u sledećem: ukoliko u nekom mestu građani ne mogu da uspostave lokalnu vlast, vlada šalje svog poverenika koji treba da im organizuje izbore. Sa ovim zadatkom na ostrvo Trećić poslat je poverenik Siniša Mesnjak"
Predstavljajući roman u Beogradu, u razgovoru za „Politiku” Renato Baretić je objasnio da u romanu nema onih koji bi trebalo da se u njemu prepoznaju, sem što je jednom junaku dao govornu karakteristiku koja podseća na bivšeg premijera Ivicu Račana. Kako dalje kaže, priča o ostrvu, pak, nema za cilj da aludira na sliku današnjeg društva, ali ima spone sa današnjicom.
– Ovim romanom nisam hteo da dajem nikakve metafore i tumačenja sveta. Dobio sam stotinu i-mejlova od čitalaca, i u njima je bar 90 tumačenja ovog romana, a da meni niti jedno od njih nije bilo na pameti dok sam pisao. Ako se svima njima knjiga svidela, a svako je video na neki svoj način, onda sam ja osvojio pet „Nobela”.
Baretić naglašava da je njegova jedina ambicija bila da čitaocu zalepi dlanove za korice knjige. I sve nagrade koje je dobio su „ divne i krasne”, međutim, jednako mu je vredno priznanje kada se probudi i vidi da mu je u tri ujutru stigao SMS: „Jebem tebe i tvoju knjigu, tek sada idem da spavam”.
Ostrvo koje se pominje u knjizi, a opire se lokalnom uređenju, čini se kao mala sanjana utopija. Autor ističe da je možda upravo zbog toga pridobio čitalačku pažnju.
– To jeste izmišljeno, ali ujedno ironizuje situaciju u Hrvatskoj, a verujem i u većini zemalja bivše Jugoslavije. Izgubile su se levica i desnica, jasne ideološke razlike između stranačkih suparnika, i sve je postalo jedna te ista kaša što je, verujem, jedan od aduta ove knjige: izmišljeno mesto koje se opire uređenju jer zna u šta će se ono pretvoriti. Stanovnici se opiru nečemu što ne donosi ništa bitno bolje od onoga kako im je sada. U tome su ljudi možda prepoznali neku svoju želju: „Bože, zamisli da možemo tako živeti po nekim svojim sitnim pravilima, idemo loviti ribu i briga nas”. To mesto ne želi politiku jer smo svi užasno siti politike. Ja sam, recimo, bio liberal, danas više nisam ništa, jer ni oni nisu ništa.
Šta njegov junak uči iz tog iskustva, za koje je znanje pametniji?
– On se vraća iz homo politikusa u homo sapijensa. Zato je možda ovo bildungsroman u rikverc, junak se vraća u osobu kakva je možda trebalo da postane ili ostane pre nego što se angažovao u politici. Vraća mu se saosećanje, možda prvi put doživljava iskreno prijateljstvo koje nije samo kratkotrajno savezništvo jedne interesne grupe na političkoj sceni – kaže Baretić.
Pitamo ga čime bi se bavio poverenik na kraju ekonomski krizne 2008, ako bi bio napisan nastavak knjige.
– Bio bi u Briselu kao član pregovaračkog tima hrvatske vlade oko ulaska u Evropsku uniju. Međutim, Brisel je puno teže izmisliti nego ostrvo, ali ako bi mi platili studijski boravak u Briselu, možda bih tamo otišao i pisao – razmišlja Baretić.
Kad smo već kod Brisela, pitamo ga kojim argumentima objašnjava pojavu značajnog broja političkih novinara u Hrvatskoj koji objavljuju literarna dela. Trusnim balkanskim područjem koje pruža nepresušni izvor tema, neophodnom katarzom, ili"
– Novinari su pisali o politici i ta im je tema bliska. Sa druge strane, da politika nije toliko osvojila živote svih nas, možda ne bi toliko pisali o politici, pisali bi o nečemu drugom. To je kao ona poza 69, i jedno i drugo ima uticaja. Naša ekipa novinara-pisaca je dokazala tezu da su novinari bolji pisci od književnika. U časopisu „Torpedo” 1997. literaturu su objavljivali samo novinari (Ante Tomić, Ivica Ivanišević i drugi), i to je bila prva grudva sa vrha planine. Na slično pitanje je Boris Dežulović svojevremeno odgovorio protivpitanjem: „Kako vi tumačite da među vaterpolistima ima toliko ljudi koji znaju plivati”. Potpuno je normalno da će nekom obućaru koji celog života pravi samo desnu cipelu, pre ili kasnije, pasti na pamet da proba da napravi i levu. Ako radi samo salonke, jednom će probati napraviti i čizme, jer je to njegov zanat, kaže Renato Baretić.
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 13/11/2008]
