Izvor: Politika, 08.Jan.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osveta hongkonškog vrapca
U slučaju filma „Rat droge” fokusirali smo se na razlike koje mogu da postoje u ovakvim pričama između Kine i Hongkonga, a najveća od njih je u činjenici da u Hongkongu ne postoji smrtna kazna za trgovinu drogom, dok u Kini postoji
Od filma „Herojski trio”, sa Megi Čeung, Mišel Jo i Anitom Mui, hongkoški majstor akcije Džoni To (Džoni To Kei Fung, 1955), stekao je obožavaoce širom zapadnog bioskopskog sveta, povremeno čak bacajući u senku svoje kolege zemljake >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Džona Vua i Tsui Harka. Međutim, Džoni To nije čovek jednog filma niti čovek jednog filmskog žanra. Na listi od 55 filmova koje potpisuje kao reditelj, ima i drama i komedija i istorijskog i fantastičnog filma, ali je na internacionalnom planu najviše uspeha imao sa svojim akciono-policijskim trilerima, poput „Sve o Ah Long”, „Ludi detektiv”, „Izbori”, „Osvete”, „Vrapca”, „Crveni krug”..., u kojima najčešće koristi improvizovane lokacije i minimalistička scenarija, radeći permanentno sa istim i autorskim i tehničkim i glumačkim timom ljudi.
Tokom godina plodnog rada i velikog broja filmova koje potpisuje i kao reditelj i kao pisac i kao producent, iskristalisala se najveća veština Džonija Toa, a to je njegova sposobnost da komercijalnim žanrovima doda nove slojeve i značenja i uticaja. To je slučaj i sa njegovim najnovijim filmom „Rat droge”, nedavno premijerno prikazanim u Rimu gde je i vođen ovaj razgovor, koji je radio opet sa svojim scenaristom Ka Fai Vaijem (često je i koreditelj), koji je nezamenjiva figura u Toovom dobitnom timu...
Vaš „Rat drogom” spada u takozvani inteligentan akcioni film, jer iza atraktivne akcije ima toliko mnogo stvari koje saopštavate i o kojima valja misliti?
Kada god Ka Fai Vai i ja radimo film uvek se trudimo da u njega stavimo što dublja značenja iza svekolike akcije i zabave, a ovog puta smo rešili da u samoj Kini snimimo tamo tako retki žanr – policijski triler. Naravno, boravak u Kini nosio je sa sobom i mnoga ograničenja na planu slobode izražavanja i morali smo se nositi sa tim. U Hongkongu se godišnje proizvede mnogo akcionih trilera, ali smo se mi u slučaju „Rata droge” fokusirali na razlike koje mogu da postoje u ovakvim pričama između Kine i Hongkonga. Najveća od njih je u činjenici da u Hongkongu ne postoji smrtna kazna za trgovinu drogom, dok u Kini postoji.
Kako ste se nosili sa ovom ključnom razlikom dok ste gradili filmsku priču?
Fokusirali smo se na likove, na njihovu svest i podsvest. Na svest o tome da postojanje smrtne kazne za trgovinu drogom može toliko da promeni čoveka da će učiniti sve da ne doživi takvu kaznu. S druge strane, na ovaj način smo pokušali da i publici u Hongkongu predočimo da je trgovina drogom veliki zločin koji zaslužuje veliku kaznu.
Iz filma „Rat droge”, Džonija Toa ( Foto Federiko Mančini)
U ovom filmu pokazali ste toliko detalja u ratu drogom kakvi se retko viđaju na velikom platnu, a naročito je to retkost u kineskom filmu. Scene ljudi-mula koji u svojim stomacima prenose drogu veoma su realistične?
Metode trgovine i šverca droge su prilično istovetne svuda u svetu, te su ovakve scene prilično „normalne”. Ovakve metode nisu novost u Hongkongu, ali u Kini to može izgledati drugačije. Može biti onih koji će pomisliti da smo ovim filmom želeli da „naučimo” gledaoce kako se sve švercuje droga, što nam nikako nije bila namera. Naprotiv!
Ovo je prvi put da iz tog dela sveta, iz ujedinjene Kine, vidim film na ovu veoma delikatnu temu s kojom ukazujete da je i u Kini droga veliki problem?
Hm. Od nje niko nije zaštićen.
Ni gluvonemi ljudi koje zapošljavaju u fabrikama za proizvodnju droge?
Tokom dugog istraživanja Ka Vai Fai i ja smo otkrili da veliki broj trgovaca drogom koristi gluvoneme ljude za svoje radnike. Razlog je jednostavan – i kada ih policija uhvati teško će „progovoriti” i „otkucati” gazde. Takvi ljudi i jesu velike žrtve ovih kriminalaca.
Jeste li ikada tokom duge i plodne karijere razmišljali o tome da snimite mali, jednostavan i, recimo, ljubavni film?
Hm. Veoma je teško snimiti mali, jednostavan film, mali ljubavni, romantični film. Jednostavno, to nije moj stil i ja to ne radim. Ka Vai Fai i ja uvek našim filmovima pridodamo komične elemente, često i ljubavnu, čak i romantičnu priču u filmove pune akcionih obrta, ali čisto sumnjam da bi bili veliki majstori na planu kreiranja jednostavnih priča.
Kako izgledaju vaše pripreme za film? Radite li storibord, crtate li, pišete male beleške?
Obično počinje od neke male ideje koju obrćemo-okrećemo neko vreme, sve do trenutka kada postajemo spremni za pisanje scenarija a to, u našem slučaju, znači i za snimanje filma. Pisanje scenarija i snimanje su paralelni procesi i to je moj način rada. Mnogo toga se menja, ubacuje, izbacuje, tokom samog procesa snimanja. Mnogo i rado improvizujemo, jer ja volim stvari koje se dese u trenutku, iznenada i neplanirano.
Imate puno obožavaoca širom sveta, često se priređuju retrospektive vaših filmova tokom kojih ste u direktnom kontaktu sa publikom. Šta vas evropski gledaoci najčešće pitaju?
Evropsku publiku najviše zanima kako radim akcione scene. Kako ih pripremam, kako se stvara njihova koreografija.
I, kako radite akcione scene?
Ha! Mnogo toga već razrešimo tokom priprema kada već odlučimo šta ćemo gde snimati. Sam koncept scene i njena koreografija, često je rezultat improvizacije u kojoj svi iz tima učestvuju. Mi smo uigran tim.
Najradije kažete – mi?
Da, zato što film i jeste proizvod tima ljudi koji radi zajedno.
Ipak, svrstavaju vas u autore, jer ste i reditelj i producent i pisac?
Ne postoji niko u filmskom svetu ko može da uradi sve sam. Rad na filmu je timski rad.
Čini se da ste nesebični, osnovali ste produkcijsku kuću „Mlečni put” i svojom podrškom mladim rediteljima zaslužni ste za hongkonški „novi talas”?
Smatrao sam da treba podstaći novu generaciju hongkoških filmskih stvaralaca da izrazi svoje ideje i pokaže svoju energiju. Da u filmsku industriju Hongkonga donesu filmove koji nisu samo puka i često besmislena atrakcija, već sadržaj nad kojim se vredi zamisliti. Da ne prate toliko trendove koliko vreme u kojem živimo. Mislim da su mnogi od njih u tome uspeli i to mi je veoma drago, mada je često naporno raditi na više projekata istovremeno.
Lično, najviše volim vaše filmove „Vrabac” i „Osveta”, možda zato što u njima prepoznajem i uticaje francuskih majstora?
Možda. Ne znam tačno koliko su francuski reditelji imali uticaj na moje filmove, ali znam da sam kao mali gledao mnogo i francuskih i uopšte evropskih filmova tokom 60-ih i 70-ih godina, i oni su negde ugrađeni i u moju mladost i u moje filmsko obrazovanje. Mislim da su na mene ipak najviše uticali vesterni, kaubojski filmovi, naročito špageti-vesterni Serđa Leonea, ali i filmovi japanskih majstora režije.
Dubravka Lakić
objavljeno: 08.01.2013.
