Izvor: Politika, 03.Okt.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oštri jezik Miroslava Krleže
Za Augusta Cesareca, Krleža je govorio da je „fini gospodin bez literarnog dara”
Nedavno objavljena knjiga „Skicenbuk 1932-2010. Iza otvorenih vrata” Josipa Vanište, akademika, slikara, pisca i grafičara, ponovo je vratila Miroslava Krležu u žižu javnosti, budući da je Vaništa prvi put otkrio šta mu je tokom zajedničkih susreta govorio poznati hrvatski pisac. Hrvatski nedeljnik „Globus” preneo je ovih dana sadržinu razgovora između slikara i pisca koji mu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je pozirao.
Zapanjuje kontradiktorna Krležina izjava o Ivi Andriću, za koga je rekao da bi ostao mali, nepoznati pisac, da nije dobio Nobelovu nagradu.
– Jeste li čuli ono more praznih riječi povodom njegove smrti? Samo mrtve fraze kakve pišu sluškinje prepisujući ih iz ljubavnog listara. Govore o dvadeset pet godina njegovog partijskog rada. Da li je itko učinio manje od Andrića za Partiju? Bio je Stojadinovićev čovjek, ambasador kod Hitlera. Zašto se to prećutkuje? Mi smo se razišli 1919. Ja sam bio komunist, on je otišao u rojaliste. Preda mnom je drhtao kao žaba pred zmijom, u strahu da ga u jednom času ne dohvatim – Krležin je citat koji prenosi „Globus”.
Za Augusta Cesareca, Krleža je govorio da je „fini gospodin bez literarnog dara”, a zatim sledi krajnje cinični Krležin komentar „Cesarec je bio gospodin. Fin, izuzetan, sama skromnost. Da ga čovjek stavi na koljena u jednom homoseksualnom smislu…”
Antuna Branka Šimića Krleža je smatrao primitivcem, stih Dobriše Cesarića „teče i teče jedan slap” okarakterisao je kao besmislicu. Ivana Gorana Kovačića nazvao je „čovjekom bez talenta”, kao i Nazora. Antun Barac je za njega bio dosadni profesor i mason, a Tin Ujević je bio „jedna luda, bliska mnogima iz kafane, koji su propali ili završili u ludnici”. Za svoje prijatelje, među kojima je i Petar Dobrović, rekao je da nisu razumeli njegov roman „Povratak Filipa Latinovića”.
Za socijalizam, Krleža je 1981. rekao da će potrajati još osamdesetak godina, a za 1945. godinu priznao je: „Pogriješio sam, trebalo je da ostanem po strani, barem deset godina.”
„Đilas piše da me je Pavelić tapšao po ramenu i rekao da će sve biti dobro… Mrzio me je, vjerovatno bi me i ubio, zgazio kao zmiju. Trebao sam za vrijeme NDH uzeti otrov, ubiti se. Rat me uništio…”, svedoči o Krleži Vaništa u svojoj knjizi.
Nije, dakle, sporno da je Krleža još uvek sposoban da izazove najrazličitije reakcije, od gnušanja, do divljenja vernih njegovom delu – „krležologa”. U „Novostima, samostalnom srpskom tjedniku” Boris Rašeta piše: „Kakav čangrizavi starac! Zakeralo poput Voltera, obdaren njegovim znanjem, ali lišen njegove superiorne autoironije, otrovan kao mladunče kobre, Miroslav Krleža prezirao je svakoga svog savremenika koji mu nije bio epigon.”
Sredinom devedesetih veliki krležolog Stanko Lasić pisao je da je Krleža najomraženiji hrvatski pisac svih vremena, koga su sledbenici obožavali upornošću istinskih vernika. „Krleža se mrzi prekogrobno. Tako se i voli.” Igor Mandić se povodom svoje polemičke zbirke „Zbogom, dragi Krleža”, otarasio trostrukog Edipovog kompleksa, kao „talac” tri oca – biološkog Emila Mandića, Miroslava Krleže i Josipa Broza Tita, a krajem osamdesetih lansirao je distinkciju, „Krleža je Salijeri”, umanjujući Krležu kao pesnika u odnosu na Ujevića.
Ipak, ako se razumno razdvoje delo i ličnost pisca, čovek još može da prođe „bezbolno”, i nije za osudu ukoliko verni čitalac ne bi sa omiljenim piscem ni kafu želeo da popije, kada ga prethodno upozna.
Levo angažovani pisac, Jugosloven, pa ipak veliki Hrvat, boljševik pa disident Miroslav Krleža (1893–1981), pesnik, romanopisac, dramski autor, esejista, pamti se po tome što je svojim obimnim delom žigosao besmisao rata i malograđanskog mentaliteta. Isticao je da su problemi moralne i intelektualne savesti važniji od takozvanog jezičkog jedinstva srpskog i hrvatskog jezika, a da svaku eru kulta ličnosti u njenim predstavama prati, kao hijena, era antikulta te iste ličnosti.
U sukobu na književnoj levici optužio je komuniste „da suviše lako titraju frazama dijalektičkog materijalizma”. Izjavio je jednom: „Tito mi je govorio: ’Znam da se ti sa mnom u mnogim stvarima ne slažeš, ali ne bih hteo da te izgubim‘, reagovao je tako uvek kad bih ja počeo nešto da se vrtim”.
Krleža je u dnevničkom zapisu „Na grobu Petra Dobrovića” iz 1952. godine, koji je objavljen u beogradskim „Svedočanstvima”, Beograd predstavio kao periferiju melanholične provincije, koja njegovom oku nudi samo bedne scene sa dna, kao Levant u kojem nema drugog osim mezetluka i drugih ponižavajućih slika. Jedini koji se usudio da Krleži „replicira” bio je izvesni Miodrag Janićijević, koji se predstavio kao Levantinac, šaljući pismo lično velikom piscu, pošto niko nije smeo da ga objavi. U pismu je pisalo: „Možda će jednog dana, u perspektivi ovog Krležinog članka, nekom novom Krleži junaci sa Livna, Sutjeske, Srema, izgledati kao kanibali…”. Krleža je uredniku „Svedočanstava” Marku Ristiću poslao ovo pismo, i ono je objavljeno, uz svaku osudu i kritike Ristića i Oskara Daviča.
Marina Vulićević
objavljeno: 04/10/2010
