Izvor: Politika, 03.Jun.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostariti mlad
O Bobu Dilanu nije rečeno ništa suštinski novo povodom njegovog 70. rođendana, ali je donekle iz drugog ugla sagledano staro
Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona
Šta se novo može reći povodom 70. rođendana umetnika koji je nagradu za životno delo dobio još pre dve decenije (taj „Gremi” uručio mu je 1991. Džek Nikolson)? O Bobu Dilanu je sve već izgovoreno i napisano i pre nego što je, 24. maja, počeo da odbrojava svoju osmu deceniju, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novi životni jubilej je ipak bio povod da se konstatuje da, iako je 10 godina stariji nego kad kad je sa torte oduvao 60 svećica, nije bitno drugačiji.
Nekome ko je američka i svetska zvezda postao još u šezdesetim godinama prošlog veka, svakako nije neophodno da još izlazi pred mikrofone sa svojom gitarom i usnom harmonikom i da peva svoje nove i stare pesme. Bob Dilan je prošle godine, kao i u pet prethodnih, održao više od stotinu velikih i malih koncerata, više nego sve njegove kolege-ispisnici zajedno.
Čak i da je još pre 20 godina prestao da peva i svira, njegova legenda bi ostala netaknuta, jer svojoj reputaciji nema više ništa ni da doda niti može da joj oduzme. Ni novac svakako nije motiv. Pa šta ga onda tera da istrajava na sceni, kada može sasvim lagodno da uživa u staroj, zasluženoj slavi?
To je bilo jedno od glavnih pitanja u svim tekstovima koji su ovih dana objavljeni povodom njegovog najnovijeg, „okruglog” rođendana. Ponuđeni su, naravno, razni odgovori od strane profesionalnih analitičara muzičke i rok scene, komentatora, blogera i amatera. Svi su se pri tom nekako saglasili u tome da jedino objašnjenje može da bude želja da ostane mlad, da traje, da proverava da li njegove pesme nastale u drugom vremenu još imaju smisla i u ovom.
I da stalno proverava da li, sem u nostalgičnim rok veteranima, ima obožavaoce i u tviter i hip-hop generaciji koja nema pojma o tome zašto je njegovo legendarno „duvanje u vetar” u svoje vreme bilo toliko važno i zašto je njegova pesma sa tim naslovom („Blowin' in the Wind") postala jednu od najboljih protestnih pesama svih vremena.
Bob Dilan nije međutim jedini aktivni prvoborac rok revolucije i kantautor balada u kojima su stihovi važniji od pratećih akorda (mada je bitan ni njihov sklad). Džoan Baez je svoj 70. rođendan imala (reč slavila za toliki broj svećica na torti nije baš najadekvatnija) prošlog oktobra, Pol Sajmon će sedam decenija navršiti pre kraja ove godine. Pol Makartni, Areta Frenklin i Lu Rid će tu čast imati 2012.
Da su živi, Džon Lenon i Džimi Hendriks bi 70-godišnjaci bili u oktobru ove, odnosno u novembru sledeće godine…
Dejvid Hajdu, vanredni profesor novinarstva na Kolumbija univerzitetu, u eseju objavljenom ovih dana na komentatorskim stranama „Njujork tajmsa”, iznosi zanimljivu tezu po kojoj ovaj talas rok 70-godišnjaka nije slučajna podudarnost. Svi ovi umetnici, dokazuje on, bili su 14-godišnjaci oko 1955–1956, kada je izbila erupcija rokenrola i svoje stasavanje počinjali u za modernu popularnu muziku i masovnu kulturu istorijskim okolnostima.
Svi su oni bili u formativnom dobu, između detinjstva i mladosti, kada se izlazi iz jednog bezbednog sveta i ulazi u drugi, u kojem počinje suočavanje sa „tiranijama seksa i odrastanja”, kada se donose odluke kakav čovek neko želi da postane i koje uzore da sledi. U tom procesu i izbor muzike postaje važan deo identiteta.
Kao 14-godišnjak, Robert Cimerman (budući Bob Dilan – na novo ime ga je, tvrde njegovi biografi, inspirisao pesnik Dilan Tomas), slušao je Elvisa Prislija, koji tada objavljuje svoje prve ploče, što je za mladića u prvoj godini srednje škole bilo otkrovenje. „Kad sam prvi put čuo Elvisov glas, znao sam da neću da radim za bilo koga, da mi niko neće biti šef… Osećao sam se kao da sam pobegao iz zatvora”, citira profesor Hajdu Dilanove reči.
U mnogobrojnim esejima povodom Dilanovog 70. rođendana, kao njegov najproduktivniji period navodi se onaj između 1962. i 1970, mada se ukazuje i na periodična „vaskrsnuća” u 1975, 1989. i 1997. Posle toga je snimio nekoliko „dobrih do izvrsnih” albuma i svakih nekoliko godina započinjao neki novi eksperiment.
To se smatra dokazom njegovog stalnog unutrašnjeg nemira: kad god bi u karijeri nešto ustalio, bežao je od toga sa nekim novim zvukom ili nekom novom tehnikom. U jednom dokumentarcu o sebi, to je objasnio ovako: „Ja sam rođen daleko od mesta na kojem je trebalo da budem, pa sam zato stalno na putu kući.”
Zanimljivo je i viđenje njegovog političkog angažmana, kroz njegove pesme, iz pera Pitera Drajera, profesora politike na Osidental koledžu u Los Anđelesu, koji je profil Boba Dilana napisao za knjigu „Sto najvećih Amerikanaca 20. veka”, čija je premijera najavljena za početak iduće godine.
Ta analiza pokazuje da je Dilan svoje najčuvenije protestne pesme napisao u kratkom periodu, za manje od tri godine, od svog debija na sceni njujorškog Grinvič Vilidža 1961, do 1964. Tih dvadesetak pesama verno su odslikavale raspoloženje posleratne „bebi bum” generacije, u okolnostima poslednjih trzaja makartizma (progona političkih neistomišljenika i navodnih komunista) i uspona pokreta za građanska prava. Sa „Duvanjem u vetar”, bio je prvi koji je dokazao i da muzika sa levičarskim porukama može da bude komercijalna.
Da se „zasitio politike”, Dilan je prijateljima počeo da govori još 1964, ali pesme koje je dotle napisao i otpevao nisu više bile samo njegove –bile su isuviše dobre da bi ih se odrekao, a drugi ih zaboravili.
Politici se ipak s vremena na vreme vraćao. Profesor Drajer podseća na njegove reči sa koncerta na Univerzitetu Minesote, u izbornoj noći 2008, kada je objavljena pobeda Baraka Obame. „Rođen sam 1941” – rekao je tada Dilan – „u godini kada je bombardovan Perl Harbor. Od tada sam živeo u tami, a izgleda da će stvari sada početi da se menjaju.” Potom je izveo „Duvanje u vetar”.
„Potrebno je mnogo godina da se postane mlad”, rekao je jednom Pikaso. Bob Dilan dokazuje nešto slično: da je potrebno dosta godina da se ostane mlad.
I da starost nastupa samo onda kad neko nije više sposoban da započinje ništa novo.
Milan Mišić
objavljeno: 04.06.2011.
