Izvor: Blic, 27.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osmeh pomućen suzama
Osmeh pomućen suzama
Borio sam se da smognem hrabrosti i ostavim posao u novinama i upustim se u pustolovinu pisanja knjige, iako sam znao da u mojoj zemlji niko ne uspeva da živi od književnosti. Odustao sam posle godinu dana, posle više od hiljadu ispisanih stranica, koje su delovale genijalno jer ni ja sam nisam uspevao da ih razumem.
I dok sam se tako borio, video sam ljude koji su govorili u ime slobode, ali što su vatrenije branili to isključivo pravo, tim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << više su postajali robovi želja svojih roditelja, braka u kome su obećali da će ostati s drugim 'do kraja života', robovi ravnoteže, režima, planova ostavljenih na pola puta, ljubavi kojima se nije moglo reći 'ne' ili 'dosta', vikenda koje su bili primorani da provode na ručkovima u neželjenom društvu. Robovi luksuza, privida luksuza, prividnog privida luksuza. Robovi jednog života koji nisu birali, ali kojim su odlučili da žive - jer ih je neko ubedio da je to za njih najbolje. I tako su se nizali njihovi jednolični dani i noći, u kojima je pustolovina postala tek prazna reč iz knjiga ili slika sa neprestano uključenog televizora, a kad god bi se neka vrata otvorila, govorili bi:
'To me ne interesuje, nije mi stalo.'
Kako su mogli da znaju da li im je stalo ili nije, ako nikad nisu ni pokušali? Ali izlišno je i pitati: zapravo, plašili su se svake promene koja bi mogla da uzdrma svet na koji su navikli.
Inspektor kaže da sam slobodan. Slobodan sam sada, a slobodan sam bio i u zatvoru, jer je sloboda i dalje ono što najviše cenim na ovom svetu. Naravno da sam zbog toga bivao prinuđen da pijem vina koja ne volim, da činim stvari koje nisam smeo učiniti i koje neću ponoviti, zaradio bezbrojne ožiljke na telu i na duši, povredio izvesne osobe – koje sam ne kraju uvek molio za oproštaj, kad sam shvatio da mogu činiti sve, osim da primoram drugog da me prati u mojoj ludosti, u mojoj žeđi za životom. Ne kajem se zbog trenutaka patnje; nosim svoje ožiljke kao da su medalje i znam da sloboda ima visoku cenu, jednako visoku kao i ropstvo – razlika je jedino u tome što u prvom slučaju plaćate sa zadovoljstvom i osmehom, čak i kad je taj osmeh pomućen suzama.
Izlazim iz zatvora, nedelja je, divan sunčani dan koji nema ničeg zajedničkog s mojim duševnim stanjem. Napolju me čeka advokat s nekoliko reči utehe i buketom cveća. Kaže da je zvao sve bolnice, mrtvačnice ( ono što se uvek radi kad neko dugo ne dolazi kući) ali da nije pronašao Ester. Kaže da je uspeo da izbegne da novinari saznaju gde sam pritvoren. Kaže da mora da razgovara sa mnom, da bi razradio strategiju odbrane u slučaju da me optuže.
