Izvor: B92, 11.Nov.2008, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oslo opera
Piše Jovo Anđić
Fotografije Jovo Anđić
Izvor: magazin "Ambijenti"
Svoj umetnički život Opera je započela dve nedelje kasnije, svetskom premijerom baleta Moderno mesto (Et moderne sted). Za prvu sezonu najavljeno je mnoštvo premijera, kao i značajni gosti, poput Sesilije Bartoli (Cecilia Bartoli), Lorina Mazela (Lorin Maazel), Zubina Mehte i Berlinske filharmonije.
Odluku o gradnji Opere Norveški parlament doneo je u junu 1999. godine, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ali je gradnja započela tek 2003. godine.
Nakon Nidaros katedrale u Trondhajmu, ovo je, kako se zvanično kaže, najveća pojedinačna kulturnopolitička inicijativa u norveškoj modernoj istoriji.
U nju je uloženo blizu 500 miliona evra.
Za nadzor i administriranje građevinskih radova bila je zadužena Državna direkcija za izgradnju i imovinu (Statsbygg), a projekat je delo poznate arhitektonske firme Sneheta (Snohetta) iz Osla.
Na anonimnom konkursu na koji je pristiglo 240 radova, međunarodni žiri je prvonagrađeni rad okarakterisao kao „...poetski i konkretan odgovor na zadatu temu...rešenje koje prima od grada i vraća gradu.”
Po njima, Opera „"gradi jednu neočekivanu dinamiku spolja i iznutra u korist ljubitelja opere i baleta, grada Osla i međunarodne zajednice.
” Na kraju se konstatuje da „"projekat usmerava, ali nenametljivo stavlja ljude i magiju i snagu zgrade Opere u centar prostora.
”Najviše polemika izazvalo je mesto za gradnju Opere. Tek iz drugog pokušaja, parlament je, od tri ponuđene23 lokacije, izabrao Bjorviku, gradsku zonu koja je godinama bila vezivana za lučke poslove i železnički saobraćaj. Očekivalo se da zgrada nove Opere preobrazi čitav kraj i učini ga atraktivnim za biznis, gradnju i umetnost.
U elaboratu projekta Sneheta ističe da je nova zgrada prvi element transformacije ovog područja i da će se, kada 2010. godine teški saobraćaj bude izmešten u tunel ispod fjorda, zahvaljujući svojoj veličini i umetničkoj ekspresivnosti, zgrada isticati u odnosu na druge u tom kraju.
Projekat je, po rečima autora, rezultat kombinacije tri elementa: talasnog zida, fabrike i tepiha. Wave wall simbolizuje prag, liniju susretanja kopna i mora, Norveške i sveta, umetnosti i svakodnevnog života.
Factory je produkcijski deo koji je definisan od strane krajnjeg korisnika, zasebno i racionalno planiran, i cilj mu je krajnja funkcionalnost koja neće uticati na arhitekturu.
Najzad, Carpet je rešenje kojim se želela postići dostupnost u najširem mogućem smislu, rasprostirući tepih od horizontalnih i kosih površina na vrhu zgrade u vidu artikulisane forme koja je uskladjena sa vizurom grada
Danas, završena zgrada Opere zaista izgleda impresivno - nekadašnja ravna površina industrijske zone pretvorena je u javnu površinu koja izgleda kao urbani breg.
U kubusu staklenog kaveza odražavaju se more, luka i fasade zgrada iz prošlih vremena kao jedinstveni konrtapunkt u funkciji svojevrsnog prirodnog foto-tapeta.
Ono što najprepada u oči je belina mermernog Tepiha, i strma platforma koja kao da izranja iz dubine fjorda i vodi posetioce od mora do krova. Iako ovakav koncept terasastog stepeništa i prostora koji okružuju zgradu ima svoje preteče u ranom pa i kasnijem modernizmu, ovde je on dosledno sproveden, i što je najvažnije, ostvario je nameru.
Posetioci šetaju oko zgrade, ali i iznad nje, ispred, i u njoj samoj.
U unutrašnjosti građevine, u foajeu, nalazi se zakrivljeni drveni Wave wall, izrađen od laminata hrasta. On predstavlja svojevrsni prag ka umetnosti, prag koji deli scenski deo od hola.
Najzad, tu je i Fabrika, čije su dve kule obložene aluminijumom takođe svojevrsni umetnički projekat. Svojim vertikalama i dijagonalama zgrada opere gradi uverljivu kompoziciju, osobitu i jedinstvenu, ali i kreira vezu grada i fjorda, urbanog i prirodnog.
Time je projektant, Sneheta, ostao dosledan svojoj filozofiziji, koja je osnova svake dobre arhitekture - stvaranju snažne veze između arhitektonskog dela i njegovog okruženja.
Kao što je to bio čest slučaj u istoriji arhitekture sa novim i smelim projektima, i ovo će zdanje nesumnjivo postati novi simbol Osla, jednako kao i simbol kulturnih stremljenja moderne Norveške.
Sneheta
Kada su 1989. godine arhitekti Kjetil Terdal Torsen (Kjetil Traedal Thorsen) i Kreig Dikers (Craig Dykers) svojoj tek otvorenoj firmi u Oslu dali ime Sneheta, mora da su imali na umu latinsku poslovicu Nomen est omen.
Sneheta je, naime, mnogo više od snegom pokrivene planine u centralnoj Norveškoj. U staronordijskoj mitologiji, ona je sedište Valhola (Valhalla), dvorane u kojoj boravi vrhovni bog Odin sa palim ratnicima. Sa takvim imenom osuđeni ste na uspeh.
Na prestižnoj Baunetz listi najuspešnijih arhitektonskih firmi Sneheta je ove godine skočila sa 119. na 31. mesto.
U maju je objavljeno da je na konkursu za gradnju Centra znanja i nauke kralja Abdulaziza u Saudijskoj Arabiji (King Abdulallah bin Abdulaziz Center for Knowledge and Culture), Sneheta prvoplasirana i da je pobedila prvu sa liste pet najvećih svetskih arhitektonskih imena, holandsku kompaniju OMA (Office for Metropolitan Architecture) Rema Kolhasa (Rem Koolhaas), kao i četvrtoplasiranu sa pomenute liste, londonsku firmu Zaha Hadida (Zaha Hadid).
Sneheta je danas međunarodna kompanija koja se bavi arhitekturom, pejzažnom arhitekturom i uređenjem enterijera, sa kancelarijama u Oslu i Njujorku.
Do sada je pobedila na 25 internacionalnih konkursa, a njeni najpoznatiji projekti su Aleksandrijska biblioteka, Ambasada Kraljevine Norveške u Berlinu, Tarnerov muzej savremene umetnosti u Londonu, Nacionalni memorijalni muzejski paviljon 11.septembar u Njujorku, Lilehamerski muzej umetnosti, Nacionalna akademija umetnosti u Bergenu i na kraju, ali ne i najmanje važna, Oslo opera.
Posebno formiran komitet bio je zadužen za umetnički dekor zgrade sa zadatkom da stvori harmoniju između umetnosti i opere.
Draguljom u kruni umetničkotehničkih ostvarenja označen je luster u Glavnoj dvorani. Okružen medaljonom od tamnog hrasta, on sadrži 31 čelični okov ukupne dužine 176 metara. Na okovu je namešteno 5600 kristalnih elemenata i 8000 belih diodnih svetiljki. Luster ima prečnik 7 metara, težak je 8,5 tona, i obešen je o četiri čelične sajle koje mogu da izdrže težinu do 100 tona.
Luster se radi čišćenja i popravki može spuštati i dizati 16 metara. Ima dekorativnu, svetlosnu, ali i akustičku funkciju.
Prestonica Kraljevine Norveške, Oslo, ima urbanu istoriju dužu od jednog milenijuma.
Danas je to grad koji se prostire na 454 kvadratna kilometra, od čega jedna trećina pripada građevinskoj, a dve trećine zaštićenoj prirodnoj zoni.
Još 11 kvadratnih kilometara građevinske zone slobodno je za nove inevesticije. Značajan trenutak u istoriji Osla nastupio je u vreme kada je Norveška bila pod upravom Danske, nakon velikog požara 1624. godine. Tada je danski kralj Kristijan IV rekonstruisao grad, koristeći najjednostavniji rektangularni sistem postavljanja ulica, a gradu za naredna tri veka podario ime Kristijanija. Ipak, gotovo sve značajnije građevine mogu se smestiti u vremenski okvir od poslednjih 180 godina.
U tom vremenskom periodu razlikuje se šest etapa koje se u gradu mogu gotovo prepoznati po zonama. Prva etapa započinje gradnjom zgrade Berze i obuhvata 19. vek, dok su preostale etape locirane u dvadesetom veku. Poslednja etapa zalazi u 21. stoleće, završavajući se gradnjom Opere.
