Izvor: Politika, 29.Mar.2010, 00:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oseti glumac kada nije kao riba u vodi
Zašto su i u kojim situacijama naši dramski umetnici vraćali ponuđene uloge
Glumac Vlastimir Đuza Stojiljković vratio je nedavno ulogu Henrija Kara zbog čega je, između ostalog, otkazana pripremana predstava u Ateljeu 212 „Travestije”. Pre Đuze, ovu ulogu vratili su Voja Brajović i Bora Todorović.
„Mislim da je najveći problem to što se u predstavi pojavljuje stariji čovek koji govori šta je radio u mladosti. Međutim, ispalo je da ja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gotovo sve vreme moram da igram mladog čoveka, što je nemoguće”, rekao nam je tim povodom Đuza Stojiljković.
U kojim su sve situacijama glumci vraćali ponuđene uloge i zašto su to činili, pitali smo naše dramske umetnike.
„U glumi je najlepše, jednom prilikom je izjavila glumica Đurđija Cvetić, kada idete po ivici, kada iskušavate sebe, a da ne pređete onu granicu kada više niste glumac, već neko ko ne vlada sobom. Glumac i umetnik ste samo onda dok vladate onim što se na sceni događa”.
– Oseti glumac kada u nekoj ulozi nije kao riba u vodi – objašnjava Đurđija Cvetić.
Ksenija Jovanović, doajen srpskog glumišta, kako tvrdi, tokom dugih godina bavljenja glumom nije vraćala uloge: – Ja sam igrala uloge koje su drugi vraćali, kao na primer što je to bila Jelena Ćetković, ili Jevrosima u „Maksimu Crnojeviću”. Odrasla sam na glumačkom hlebu i to je osnova moje profesionalnosti. Sve svoje obaveze podređivala sam i podređujem pozorištu.
Ovo je vreme iščašeno iz zgloba. Serije, filmovi, egoizam, sujeta su na prvom mestu. Čast izuzecima!
Nada Šargin, glumica mlađe generacije koja je, zahvaljujući izuzetnom senzibilitetu i glumačkom daru, izborila mesto u glumačkom esnafu, ipak, naglašava da je do sada dosta uloga odbila.
– Nekada zato što sam već bila u poslu. Bilo mi je žao, ipak, što ne mogu da učestvujem u tim projektima, kao što je recimo predstava „Barbelo, o psima i deci” koju je režirao Dejan Mijač u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, jer sam uveliko ugovorila saradnju sa Tomijem Janežičem na predstavi „Putujuće pozorište Šopalović”. Dešavalo mi se da odbijem i ulogu jer sam premorena ili se ne vidim u tom liku, odnosno da sam sličnu ulogu radila u više varijanti – kaže Nada Šargin.
I pored toga što je tokom karijere tumačio Aleksandra Obrenovića, Branka Radičevića, Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog... glumac Tihomir Stanić napominje da je mnogo više ponuđenih uloga odbio nego što ih je scenski realizovao.
– Sve sam odbio što sam mislio da može neko drugi da igra. Jedino ako smatram da samo to ja mogu da tumačim, onda sam to igrao – tvrdi Stanić.
Glumac Vojislav Brajović naveo nam je primer iz svoje glumačke karijere kada je bio u velikoj dilemi da li ponuđenu ulogu da prihvati ili vrati.
– Desilo se to sa mojim najboljim saradnikom, rediteljem Dejanom Mijačem, u značajnom i prelepom Gogoljevom tekstu „Mrtve duše”. Ubrzo, posle prvih proba, shvatio sam da iz nekih zdravstvenih, psiholoških razloga nisam mogao da nastavim rad. Rekao sam da bi bilo bolje da izađem iz projekta, da neko drugi nastavi započeti posao. Tako se i desilo. Zamenio me je Branimir Brstina. Posle toga sam, baš sa Dejanom Mijačem, radio možda najlepšu Šekspirovu predstavu kod nas „Mera za meru”.
I Svetlani Bojković, kaže, desilo se nekoliko puta da je vratila ulogu. Ipak, dodaje:
– Što se mene tiče, ljudi su unapred znali moj ukus, tako da nisam ni dolazila u situaciju da mi nude nešto što bih vratila. Razumem i svoje kolege. Zašto bi čovek pravio nasilje nad sobom i ulazio u neku podelu i prihvatao nešto u šta ne veruje, sa čijim konceptom se ne slaže? Gluma je posao umetničke prirode. Svako ima pravo na svoju slobodu izbora.
Odbio sam nekoliko uloga, priča Mihailo Janketić. One su, nastavlja Janketić, zapravo, odbijale mene, jer nisam bio fizički u stanju da ih prihvatim.
– Ne sećam se da sam neku ulogu odbila. Nisam imala neki klan iza sebe, da bih bila sigurna da ću imati tako bogat scenski život kao što je bio za vreme Mire Trailović – kaže Ružica Sokić i dodaje: –Dominirao je domaći autor, pojavio se Aca Popović i, zahvaljujući reditelju Nebojši Komadini, upustila sam se u tu avanturu. Kolege su virile sa galerije i smejale se šta radimo Bora Todorović, Miodrag Petrović Čkalja i ja. Igrajući Acu, uprkos svemu, zadržala sam kontinuitet, koji sam imala za vreme Mire Trailović. Loše sam prošla kasnije, u Ateljeu 212. Osujećene su mi možda 24 godine najboljeg glumačkog života tako da nisam imala šta ni da odbijem. Snalazila sam se na druge načine. Igrala sam u Narodnom pozorištu u Beogradu i na drugim scenama, gde mi je bilo izuzetno prijatno – otkriva Ružica Sokić.
B. Trebješanin
[objavljeno: 29/03/2010]
