Izvor: Blic, 24.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećam se slomljeno
Osećam se slomljeno
Odložio sam već neke koncerte u životu, da se ne lažemo. Odlagao sam ih zbog svoje ili zbog tuđih bolesti, zbog malo prodatih karata, iz raznih tehničkih razloga, pa i zbog smrtnih slučajeva u porodici, nažalost...
Neke sam morao da odložim i zbog takozvane 'više sile', dešavalo se...
Ali ovo je prvi koji ću odložiti zbog Niže Sile. Zbog sumanutih batinaša koji progone Srnu Mladosti po ovoj nesretnoj zemlji...
Gledao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sam, naime, neke vesti u nedelju. Strane, dakako. U kraljevstvu Neimara i Ruža, uostalom, sve loše vesti su strane, pa čak i ove crnogorske o kojima pričam...
Nabasao sam na njih slučajno, između dva dosadna poluvremena, dovoljno sam iskusan da ne otvaram fajl sa ikonicom informativne emisije, mnogim naivcima je tako uvaljen nezadrživi virus ludila...
Nagledao sam se dovoljno čuda poslednjih godina, fala lepo. Bogalja. Prognanika. Poremećenih. Gladnih. Očajnih...
Udahnuo sam pepeo sprženih gradova, pevao uz sablasnu škripu proteza, primao na grudi mržnju koju su drugi zaslužili, zanoseći se iluzijom da stazom kojom prođe Jedan mogu proći Još Neki...
A poenta uopšte nije bila u tome da li mogu, nego da li žele proći...
Ali ne pada mi na pamet da se predstavljam za nekog heroja, da ne bude greške. Ja sam samo žrtva, kao i svi mi, i čak ni to što živim u poslednjoj državi u kojoj se žrtve olako i neodgovorno proglašavaju herojima ne daje mi pravo da se tako i osećam. Jednostavno sam hteo da kažem da mi se već dugo činilo da me više ništa ne može uzdrmati. A očito je da može...
I više nije bitno da li je ta slika bila prejaka ili sam ja postao preslab. Bitno je da to više ne ide...
Dečak je trčao preko ulice, bezazleno, kao posle učinjenog nestašluka, i da je to bila bilo koja ulica sveta, neki pokisli bulevar Pnom Pena ili senovita avenija u Venecueli, bez obzira ko ga goni, sve moje simpatije definitivno bi bile na strani Dečaka...
A kamoli u Beogradu...
Lik sa pendrekom stvorio se u kadru iznenada, kao mutant u futurističkom filmu, i udarcem oborio momka na parkirani auto. Ostrašćenost kojom su se ostali Pendrekaši tada ostrvili užasnula me je i po prvi put kako ovi ratovi traju učinila da se osetim poraženo i slomljeno. Klinac koji je prevrnuo kontejner? Koga vi to čuvate momci? Koga i od koga? Deset godina naspram naroda? Dobija li se sat sa posvetom za takav jubilej?
Deca se spremaju da dođu čak iz Makedonije i Bosne na koncert u Nišu. Imam li ja prava da ih dovodim mečki na rupu? Treba li moja pesma da bude pijani hajkač koji će jato mladih ptica podići u nebo pred zapetim puščetinama?
Znam da ovo nekom neće zazvučati kao dovoljna isprika, ali laži je previše i bez nekog falš lekarskog nalaza koji bih bez po muke mogao poturiti na uvid. Savetovano mi je, ukratko, da se bolje ne upućujem u Niš, od nekih savetovano, od nekih priprećeno, i to prvih dana diskretno, a kako se koncert bliži, od dobronamernih sve glasnije i glasnije, a od onih drugih sa sve više dahtanja u slušalicu. Prijatelji obećavaju zaštitu, u koju ne sumnjam, ali jadan je taj koncert na kom mene neko u Nišu mora da čuva.
Ne znam zašto se uopšte upuštam u objašnjavanja? Onima kojima sve treba objašnjavati ionako se ništa ne može objasniti, a onima kojima se sve može objasniti ionako ništa ne treba objašnjavati...
Negde sam zapisao da sve mora stati da bi Neki Novi Klinci mogli da krenu, i znam da ne mogu izvesti da se zaustave parne pekare i vozovi, ali mogu izvesti da se zaustavi bar poneka pesma, ako ništa drugo. Predugo već moje kolege i ja potpomažemo šarenu lažu da je ovde sve u redu. Ne mogu i neću da pevam dok batinaju decu po ulicama, žao mi je što se to prelomilo baš na Nišu, ali iskreno se nadam da će ovaj neodržani koncert odjeknuti dalje nego što bi odjeknuo održani.
Čekajući Bolja Vremena dočekali smo, eto i Najgora Vremena, i, iz odgovornosti prema publici, prema članovima benda i njihovim porodicama, i naravno, prema Aleksi, Jeleni, Jovani i Oliveri, moram na žalost odložiti koncert u Nišu zakazan za 24. Maj 2000, predlažući za novi termin prvi dan kad se u Nišu bude slavilo, a i taj dan će doći. Svestan sam komplikacija koje će otkazivanje izazvati, kao što sam svestan i komplikacija koje bi izazvalo održavanje koncerta i naš dolazak u taj grad.
U slučaju da organizator i dvorana ne uvaže moje razloge, na raspolaganju sam. Nisam potpisao nikakav ugovor ni sa kim, ali oko toga neće biti problema.
Moje ime je moj ugovor... Đ. Balašević
.jpg)
