Izvor: Politika, 02.Nov.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećam da je publici potreban srećan kraj
Ukoliko se ne razvija i ne završava kao u matrici špansko-južnoameričke serije, život ovde nema smisla bez maštanja, kaže reditelj Šekspirove komediju „Kako vam drago”
Jugoslovensko dramsko pozorište prvi put radi Šekspirovu komediju „Kako vam drago”. Na velikoj sceni „Ljuba Tadić” režira je makedonski reditelj Slobodan Unkovski sa proverenom glumačkom ekipom u kojoj su: Vojislav Brajović, Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Nada Šargin, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sonja Kolačarić, Radovan Vujović, Boris Isaković, Marinko Madžgalj i drugi. Premijera se očekuje u novembru.
Slobodan Unkovski je stari znanac beogradske pozorišne publike. Komedija „Kako vam drago” je sedma predstava koju radi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Do sada je u ovom teatru postavio „Hrvatskog fausta”, „Pozorišne iluzije”, „Bure baruta”, „Šine”, „Galeb” i „Brod za lutke”.
Zašto ovu Šekspirovu priču o ljubavi, izdaji, spoznaji... radite u Beogradu?
Šekspirov komad „Kako vam drago” je komedija o svemu što ste rekli, ali i o identitetu, kako polnom tako i političkom, o bekstvu iz civilizacije, o igrama i ljudima, o diskusiji, o granicama slobode. To je odličan prostor za istraživanje i veoma bih voleo kada bismo, recimo, bili u stanju da napravimo nešto nalik na drugi deo „Pozorišnih iluzija”. Ali to nije pitanje želje, već i hemije, a naravno, potrebno je i dubinsko razumevanje i prepoznavanje procesa i sredine u kojoj ovo delo nastaje.
Pozorište je oduvek bilo polje vaše kompletne slobode. Komad „Kako vam drago” bavi se fenomenom prerušavanja koje u ovom slučaju donosi osećanje slobode?
Proba je, pre svega, prostor moje kompletne slobode koju delim sa svim svojim saradnicima i stimulišem njen razvoj u procesu, a to se onda lagano artikuliše kako u izgledu tako i u strukturi predstave. Prerušavanje je dosta važno za civilizaciju danas. Ono pokazuje pripadnost grupi, pokretu ili instituciji, ono takođe skriva pripadnost. Ovde, kod Šekspira, prerušavanje dostiže jedan posebno uzbudljiv razvoj, jer Rozalinda, žena koju je u Šekspirovo doba igrao dečak ili mladić, prerušena u muškarca igra ženu za momka, muškarca, koga voli. To joj daje neslućene mogućnosti i slobodu kojom ponekad nije u stanju da upravlja. Udružena sa ogromnom ljubavlju koju gaji za mladića Ronalda, njena sloboda osvaja i ugrožava prostore ostalih, zaluđuje ih i resetuje njihova prethodna saznanja i iskustva o životu, pa i sam njihov život. Svi prerušeni u ovoj predstavi imaju hrabrost, otvorenost, igraju bez zadrške – do poslednjeg daha. Za neprerušene, na sceni ili oko nje, potrebno je mnogo hrabrosti i samopouzdanja da bi se na taj način živelo.
U samoj strukturi teksta „Kako vam drago” razmatra se i pitanje identiteta polova, odnosa među polovima. Kakav je vaš odgovor na taj pogled na svet?
Još davno je i Jan Kot napisao svoj značajni esej „Rozalindin pol” koji dotiče suštinska pitanja ovog teksta. Nikad nisam mislio da treba da dajem odgovore, ja treba da postavljam pitanja. Pozorište treba da postavlja pitanja u pročišćenom vidu. Da pronađe i prikaže srž problema, ponekad da ponudi neka moguća razrešenja, ali da, ipak, publici prepusti odgovore, razumevanje i tumačenje predstave i njene strukture. Naravno, imam mišljenje o prirodi odnosa meću predstavnicima raznopolnih, istopolnih i drugih združivanja, zaljubljivanja. Podržavam i razumem slobodu u toj oblasti. Pitanje identiteta, svejedno nacionalnog ili polnog, drugačije je i verujem da predstavlja teže pitanje. Uvek sam se kako u životu tako i u svojim, ne samo beogradskim, predstavama jasno zalagao za ravnopravnost i oslobođenje žene, i za razumevanje drugosti.
Predstava „Kako vam drago” završava se optimizmom, hepiendom za kojim toliko žudimo?
Šekspir je završava hepiendom, jer je namenski i pisana za određeno slavlje, za praznik. Osećam da je publici ovde potrebna pobeda, uspeh, srećan kraj, ne samo u sportu gde je to i dobila već i u naizgled jednostavnim stvarima kao što je svakodnevni život i svakodnevno preživljavanje, zaposlenje, plata, perspektiva. Dok ovo pišem, nisam siguran da li će naša predstava imati hepiend. Ono što sada znam jeste da ćemo dati sve od naše glume da „odglumimo” taj neophodni hepiend, jer izgleda da život ovde, ukoliko se ne razvija i ne završava kao u matrici špansko-južnoameričke serije, nema smisla bez maštanja. Bez sna o sreći koja će nas jednog dana poplaviti kao kakav cunami iz Evrope, i svi ćemo se voziti u velikim mlečnobelim „mercedesima”. Vazduh je ustajao od zatvorenosti zemalja zapadnog ili već samo Balkana, i tu se generiše nasilje u okviru kojeg se moralno određuje kao duboko nemoralno. Ako srećan kraj može da pokrije ili da pomogne razumevanju svega toga, daćemo sve od sebe.
Jednom ste izjavili da niste dobar prognozer. Vaše predstave, ipak, opominju da jeste. Da li nas i kakve nove turbulencije čekaju?
Uopšte nisam prognozer. Na jezik predstave samo prevodim svoje dnevne i noćne snove, svoje strahove, svoje strepnje, male slike iz realnog života koje su me uzbudile, potresle ili zamislile, ja samo gradim veliku sliku razumevanja sveta oko mene. Lice ubijenog francuskog navijača definitivno je obeležilo moj rad ovde. To se, naravno, neće videti u ovoj predstavi u sirovoj formi, ali pretpostavljam da je nasilje, neartikulisani bes koji lebdi u vazduhu i neka tiha nesreća koja oduzima samopouzdanje kreativnoj energiji rezultat, neću reći ništa novo, neraščišćene prošlosti, nejasne sadašnjosti i nepostignutog konsenzusa o pravcu budućnosti.
Koliko je opasno kada su umetnici blizu vlasti?
Zar nije sve što radimo opasno? Naravno da je opasno, ali pre svega po umetnika, jer ima sve šanse da izgubi sebe i da, misleći da radi za dobrobit umetnosti, izgubi i sve prijatelje. Politika i vlast su poznati po velikom apetitu za trošenje ljudi, pa kad je umetnik u njihovoj blizini čine sve da ga dovedu na svoju teritoriju, da ga zavedu i otmu zauvek i da ga, naravno, prvom prilikom bace u najdublje blato. Oni srećniji mogu da se nadaju živom pesku.
Borka Trebješanin
------------------------------------------------------------
Nova predstava u Nemačkoj
Probe predstave „Kako vam drago” prekinuli ste zbog svoje premijere u Nemačkoj. O kakvoj je predstavi reč i gde ste je radili?
Posle „Skakavaca” Biljane Srbljanović, predstave koju sam uradio pre dve godine, sada sam imao drugu premijeru u Državnom pozorištu u Vizbadenu. To je bilo jedno od prvih izvođenja teksta „Kamen”, vodećeg nemačkog dramatičara i dramaturga srednje generacije Marijusa fon Majenburga. Predstava je rađena u maju i junu ove godine, a sada je imala premijeru i doživeli smo izuzetan uspeh. Želim da naglasim da se u nemačkom pozorištu retko zovu gostujući reditelji, pa je samim tim i moj uspeh još veći. Veoma se ponosim time, jer za mene je nemačko pozorište bilo i ostalo nešto posebno i nešto potencijalno izuzetno moćno.
[objavljeno: 03/11/2009]
