Izvor: Politika, 14.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećajnost kao snaga
Nije li zadatak pisca da rehabilituje unižene pojmove, da izanđalim i oveštalim rečima vraća njihovo pravo značenje
Dobiti po drugi put jednu istu nagradu povlači za sobom odgovornost. Nagrada nosi naziv „Žensko pero” i dodeljuje se isključivo ženama piscima. U međuvremenu, od one prve pohvale do danas, na sva pitanja o ženskom pismu varirala sam jedan isti odgovor: da je polno razvrstavanje književnosti legitimno, kao i svako drugo, ali da polna pripadnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << autora nema nikakve veze sa književnom vrednošću teksta. Takođe sam govorila da niko nije obraćao pažnju na to da li sam žena ili muškarac dok sam pisala pesme i slovila za pesnikinju. Pitanje je postalo insistentno tek kad me je književna javnost prihvatila kao proznog pisca, dajući mi katkad kompliment da pišem „muški”.
Ovaj navodni kompliment prvenstveno je išao uz knjige u kojima je bilo istorijske i političke tematike, dakle uz „Pisma iz Španije” i roman „Kuća u Puertu”. Kroz pitanja, kroz pojedine pohvale i pojedine zamerke, srećem se, zapravo, sa jednim suptilnim spletom predrasuda. Odgovornost koju danas osećam, baš u ovoj prilici kad se kroz jednu književnu pohvalu opetuje moja polna pripadnost, je odgovornost da objasnim, i sebi i vama, šta to u mojoj poetici pripada ženskom principu, ili preciznije, šta me to odvaja od takozvanog mejn strima, a nosi izvesni rizik upravo zato što sam žena.
Iskrenost namera
U mom ličnom iskustvu, dugogodišnji period stranstvovanja, podrazumevao je i ozbiljna preispitivanja, između ostalog svog odnosa sa književnošću. Otkrivajući pismenost jedne druge kulture, paralelno sam pratila savremenu produkciju na srpskom i došla do poražavajućeg zaključka: da je naša opšta pismenost, ako ostavimo po strani ono najbolje, na niskom nivou. Naša književna periodika, kao i dnevna štampa, ukazali su mi se tada, u tom poređenju, kao jedno veliko prodavanje magle, zasenjivanje prostote, odrađivanje ili foliranje, gde su kriterijumi niski, gde se pokušaj prečesto proglašava za ostvarenje, svaka nejasnoća za dubinu, a poza za učenost. Ukazalo mi se da sam i sama bila deo tog velikog foliranja i ućutala sam kao pisac, ćutala godinama. Povratak u književnost bio je na sve ili ništa, jedno razotkrivanje unutrašnjosti kakva god da je, sržni govor bez paradiranja znanjem, i bez utočišta u eksperimentu. U poslednjoj svojoj zbirci pesama, u pesmi „Na tuđem jeziku”, nagovestila sam šta ću raditi u prozi:
Učim da krupne reči / izgovorim bez zajedljivog progona svesti. / Za neizgovoreno, ruku na srce, / ni jezik ni moja svest nisu krivi. / Otkrivali smo se u pogrešno vreme, / u podneblju gde je sve, ama baš sve / bilo podatno da se izvrgne ruglu, / gde je nevinost bila najveći greh.
Opredelila sam se, dakle, za iskrenost namera, pa kud puklo. Dovoljno znamo o književnosti, i dovoljno smo, kroz život, „premazani svim mastima”, da bismo razumeli da iskrenost koju pominjem ne podrazumeva ni nevinost ni naivnost; nije tu reč, kako bi pomislio neki nestrpljivi čitalac „Poljupca”, o iskrenosti iznesenoj za „žene, kćeri i sestre, kao ni za žene, kćeri i sestre mog suseda”, kako to posprdno kaže veliki pesnik, nego o iskrenosti kao etičko-estetičkom izboru, naspram intelektualnog pozerstva i kreativnog podvalanstva.
U sagledavanju sebe kao pisca, i svojih mogućnosti, najveću podršku za ovu vrstu iskrenosti našla sam kod pesnika koje sam prevodila. Unamunovi „osećanje koje misli i misao koja oseća” najpre su mi pomogli da svoju osećajnu misaonost i mišlju kultivisanu osećajnost, prihvatim kao svoju snagu, a ne slabost. Tim putem idući, u „Kući u Puertu” se takođe nedvosmisleno zalažem za rehabilitaciju patosa. Nije li zadatak pisca da rehabilituje unižene pojmove, da izanđalim i oveštalim rečima, koje su originalno denominovale vrednost, vraća njihovo pravo značenje.
Povišena stanja
Sve ovo o čemu govorim, dovelo me je u neprijateljstvo sa ironijom, koja mi beše najbolja drugarica u mladosti. Ironijom sam rušila i raskrinkavala sve oko sebe, ali je ostajala pustoš. Ironija mi je omogućavala isključivo pogled sa strane i držala me suštinski izvan života. Ona je moćni rastvor, kiselina intelekta. Naravno, nemoguće je posedovati samosvest a ne koristiti se ironijom u jeziku, ali odbacila sam ironiju kao stav prema svetu i životu, jer mi se takav stav učinio jalovim. Kao što znamo, ženski princip je suprotan jalovosti.
Tu su zatim „povišena stanja”, veoma svojstvena junacima moje proze, koja u istoj meri pokreću spoznaja i osećanje. „Povišena stanja” u stvarnosti sigurno imaju neke veze s hemijom i sigurno su češće iskustvo žena nego muškaraca, ali ona su, kao takva, izuzetna sirovina za književnost, jer sobom nose i povišenu lucidnost. Uostalom, zar ih je iko više koristio od Dostojevskog, jedino što im on daje vid bolesti, pre svega epilepsije. Ne otkrivam ovde toplu vodu, samo govorim da bi bilo glupo da pisac ne koristi ono što mu je priroda već dala.
Sve ovo, i još mnogo toga, je deo onog ženskog u nama, a kad kažem nama, mislim i na muškarce. Gotovo isto ovo mogao je reći jedan Migel Torga, ili jedan Šandor Marai – primere uzimam iz najsvežijeg čitalačkog iskustva – pisci izrazitog senzibiliteta, intelektualno iskreni i majstori patosa. Ali mene, kao ženu, teraju da to dodatno objašnjavam, kao da se pravdam.
U poeziji imamo jednu veoma cenjenu generaciju, mlađu od moje, mislim pre svega na Voju Karanovića, Sašu Jelenkovića i Sašu Radojčića, uz koje se pominju „nova liričnost” i „nova osećajnost”. Namerno nisam pomenula Anu Ristović. Hoću da kažem da se liričnost i osećajnost, u ovom ciničnom vremenu, ne dovode u pitanje kao poetičko opredeljenje, ukoliko dolaze od muškaraca. I to je tako!
I nemam ništa protiv što je to tako. Naime, svoj ugao neću menjati, niti bih mogla, jedino ću vam priznati da me u naknadnom govoru o mojim tekstovima već malo zamaraju eufemizmi kao što je „intimistički pisac” i pitanja o mom polnom identitetu.
Još jednom želim da se zahvalim žiriju koji mi je dodelio ovu nagradu, njenom osnivaču i njenom darodavcu. „Žensko pero” je jedno fino priznanje koje je već steklo ugled u javnosti, a ja se nadam da će upravo tim ugledom pomagati da se razvodne književne predrasude koje pominjem. I najzad, da ne bi ostala nikakva sumnja: gode mi moja ženska koža i moja ženska ćud, ali isto toliko volim i onaj drugi, muški deo sebe, koji me čini kompletnim bićem.
(Reč na dodeli nagrade „Žensko pero” Politike Bazara)
Gordana Ćirjanić
[objavljeno: 15/06/2008.]
