Izvor: Blic, 27.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Orgulje iz Hadži Milentijeve
Orgulje iz Hadži Milentijeve
S proleća l982. celokupnu jugoslovensku štampu zasula je velika kulturna afera: grupa srednjoškolskih nastavnika iz Kanjiže kažnjena je partijskim i drugim kaznama zato što je otišla u obližnju horgošku crkvu. Namera: da slušaju Baha na orguljama! U uglednim beogradskim novinama vođena je polemika, a jedan akademik, profesor Muzičke akademije i rektor, pravdao je nasilje nad profesorima. Čudna neka vremena! Beograd je tih godina imao velike >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koncertne orgulje, postavljene u dvorani Doma sindikata (čuvene marke 'valner'), ali su one već bile oštećene, a potom i potpuno uništene.
Beograd kao velika kulturna metropola ima samo dva instrumenta ove vrste, oba u crkvama, Svetog Antuna na Zvezdari i u katoličkoj crkvi Blažene Djevice Marije, na Neimaru, u Hadži Milentijevoj. Kao i prethodnih pet godina, u ovoj crkvi se ovih dana održava međunarodni muzički festival 'Dani orgulja'. U sredu je na otvaranju svirao italijanski orguljaš Lorenco Gijelmi.
U dane svetskog šampionata u fudbalu mnogi kulturni prostori su opusteli. Te večeri, iako je igrala naša reprezentacija, sva sedišta u ovoj prostranoj crkvi bila su ispunjena, bilo je i stajanja. Ovaj sjajni festival muzike očigledno nije na meti naše tzv. kulturne i estradne elite: nije bilo 'pinkovskog' glamura među publikom, niti đinđuva koje zveketom 'obogaćuju' muziku. Dirnulo me je to što je došao neki smeran, kulturan svet, koji je pobožno slušao Baha, Arva Perta i Fridriha Bukstehudea, nije aplaudirao između stavova (što se često događa na 'Kolarcu' i u Centru 'Sava')... Čudan neki Beograd, starinski kulturan.
(Sticajem okolnosti, kolumnu 'Cigla u zidu', koja inače izlazi ponedeljkom - a tako će biti i ubuduće - objavljujemo danas. Izvinjavamo se čitaocima i autoru.)
Robinzon
(Lajoš Grendel, Misija trans, Narodna knjiga, 2006)
Junak romana se, posle porodičnog brodoloma, našao u ulozi (gradskog) Robinzona: zatočen na pustom ostrvu (u tuđoj garsonjeri), on se isključio iz života kao da je umro i neophodno je da bude spasen (pronađen). Odbijajući da (nastavi da) ispunjava konformističke dužnosti 'idealnog građanina', on se ne buni toliko protiv (čehoslovačkog socijalističkog) društva, koliko protiv samoga sebe, izdajnika mladalačkih ideala: on je pisac koji se zadovoljio ulogom 'beznačajnog službenika književnosti' (recenzenta), Kazanova koji se oženio zbog uticajnog tasta i revolucionar nespreman da se odrekne udobnosti, koji od mlade ljubavnice očekuje 'gene umetnosti preobražaja'. Zagledan u porodičnu prošlost, junak pokušava da se suoči sa ličnim identitetom 'bez ostatka' i da sagleda svoju sudbinu kao trenutak u životu čovečanstva: primeri surovosti većine prema (nacionalnoj ili ideološkoj) manjini i nepopularnosti istinskih vrednosti, pojačavaju mu strah od slobode (da bude drugačiji), a preispitivanje njegovog (i svakog) humanizma podriva smisao (revolucionarne) devize da treba menjati svet. Iako će junakovo hajdegerovsko bogotražiteljstvo (bekstvo sa pustog ostrva) izgledati groteskno, a 'pronađeno saosećanje' (prema priprostoj komšinici - Petku) licemerno, jednom naslućenu čežnju za pročišćenjem, on neće moći ni da zavara ni da utaži.
Jednostavnim i lakim pripovedanjem, Grendel je uspeo da pokaže kako svaka, naizgled 'mala' ljudska sudbina, podrazumeva rešavanje dramatičnih egzistencijalnih pitanja, često na samoj ivici (metafizičke, potpune) propasti; njegov junak, nastao pre dvadesetak godina, u bliskom je duhovnom srodstvu sa protagonistima današnjeg srpskog romana.
