Izvor: Blic, 20.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opstanak Danice Masniković
Opstanak Danice Masniković
Galerija ULUS
Likovna umetnost danas obuhvata veoma raznovrsnu praksu, ali je cilj svake da prenese poruku, emociju, kritički sud, ideju, ili bilo koji drugi iskaz svesti i pameti. Često, i dalje, praksa podrazumeva vladanje određenim tehničkim veštinama. Kada dođe do razmene recimo ideja između onog koji ih promišlja (umetnika) i onog koji poruku prima, analizira, sa svoje strane promišlja, oseća i potom razume, može se reći >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da stičemo iskustvo savremenog likovnog dela.
U delu Danice Masniković sve pomenute stavke imaju čvrsto uporište koje traje evo već četiri decenije, od prve izložbe u Galeriji Grafički kolektiv (1966) kada se pokazala kao izvanredan crtač, do ove sada, dvestote po redu, u Galeriji ULUS, kada više niko i ne očekuje da ga uveri u ono što je nesporno.
Slikarkino opredeljenje je sasvim jasno. Ona ne odstupa od predstavljačke umetnosti, iz svog okruženja izdvaja životinje, petlove, papagaje, ovnove, pse, nosoroge... Čest predmet slikarkinog interesovanja je i morski konjic, koji mnoge pre asocira na bajku, nego na okruženje. (Da li ste ikad u životu videli morskog konjica?) U njegovoj figuri najeksplicitnije leži ključ slikarkinog opusa. Poruka koja glasi: hoće li i ostale životinje, poput morskog konjica, jednog dana pripadati svetu naše mašte - isključivo!
Zato je izložba ulja na platnu Danice Masniković nazvana 'Art Animals' civilizacijski krik protiv narušavanja prirodnih staništa i ravnoteže od koje zavisi i naš život, a ne samo opstanak životinja u okruženju.
Ako ste ovu poruku dokučili, imate iskustvo sveta u kome smo, i iskustvo umetnosti koja u njemu pliva strahujući od kataklizme.
Suvišna
(Mirjana Mitrović, Emilija Leta, Plato, 2006)
Posmatran kao 'istorijska ljubavna priča', ovaj roman je pisan po uzoru na 'Quo vadis?', samo bez Sjenkjevičeve pobožnosti: prateći sudbinu Emilije Lete, razvedene supruge krvoločnog cezara Maksima Galerija, (najčešće sveznajući) pripovedač nastoji da detaljno rekonstruiše epohu u kojoj je hrišćanstvo osvajalo (moralno i ekonomski upropašćeno) Rimsko carstvo; on opisuje razvratne carske gozbe (kao simbol dotrajalosti antičkog kulturnog modela), značajne istorijske ličnosti i događaje (stradanje svetog Dimitrija, opsadu Viminacijuma, zidanje Feliks-Romulijane). Njegova junakinja je, zbog muževljeve 'monstruozne ambicioznosti' i pogibeljnih dvorskih intriga, odbačena (od porodice i društva), beskorisna, suvišna žena; suočena sa (nepojamno ružnom) stvarnošću, u polusvetu prostitutki, skitnica i nakaza, Emilija Leta odgoneta smisao svog života i, braneći se od uzaludnosti, među raznim vrstama ljubavi (prema sebi, mužu, detetu, prema vlasti, novcu, hrani) traži onu pravu, neprolaznu; sva njena snaga je u nepokolebljivoj nežnosti.
Ali, iako je u egzotičnom kostimu rimske domine, ona oseća i govori kao današnja žena; neprekidna uzavrelost osećanja (od koje je prečesto hvata 'vrela drhtavica') i patetične pustolovine (odlazak na svadbu bivšeg muža i porađanje njegove ljubavnice, prerušavanje u muškarca i bekstvo iz javne kuće), pretvaraju Emiliju Letu u melodramatičnu heroinu čiji bi privatni rat protiv cinizma (našeg doba) bio veličanstven da njeno oružje nije 'tragični, slatki smisao' kojim se histerija poistovećuje sa uzvišenošću, a neispunjena telesna strast sa duhovnošću. Povremenim filozofski intoniranim iskazima o tajnama muško-ženskih odnosa i kitnjastim izražavanjem, ovaj roman prelazi granicu dobrog stila i ukusa.
|
