Izvor: Politika, 24.Feb.2013, 14:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oproštaj je najuzvišenija pravda
Čin Srđana Aleksića je jedna od najsvetlijih priča u našoj novijoj istoriji, koja nas na najbolji način predstavlja u svetu
Ima li herojstvo smisla, podstiče li da činimo nova dobra dela, je li heroj isto što i budala i da li je život izgubljen u odbranu drugog čoveka kao kamen bačen u bezdan – neka su od pitanja na koja će publika naći odgovore u filmu „Krugovi” koji je prikazan sinoć na 41. Festu.
Novo delo Srdana Golubovića („Apsolutnih sto” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i „Klopka”) inspirisano je delom Srbina Srđana Aleksića koji je, spasavajući Bošnjaka 1993. u Trebinju, nastradao od saboraca. U razgovoru za „Politiku” reditelj kaže da „Krugovi” nisu film o Aleksiću niti ratni film, već delo o ljudima koji žele da izađu iz senke prošlosti.
Posle nagrade na Sandens festivalu Roberta Redforda u SAD i priznanja Ekumenskog žirija (za pomirenje) na Berlinskom festivalu, „Krugovi” su od sutra na testu pred publikom u domaćim bioskopima.
Posle projekcija na festivalima u Sandensu i Berlinu, šta je na vas ostavilo najveći utisak tokom razgovora s publikom?
Težio sam da snimim film koji nas intrigira a koji svet može da razume kao univerzalnu priču. Uvek se setim kako su pedesetih u Japanu napadali Kurosavu da prozapadnim jezikom uništava tradiciju njihove kulture. Međutim, uvođenjem univerzalnog jezika u japansku tradiciju, Kurosava je na najbolji način promovisao tu kulturu.
Publika u SAD je bila dovoljno otvorena da uđe u temu filma. Nije bilo političkog diskursa kroz koji su posmatrali film. Malo znaju o nama da bi bili opterećeni političkim aspektom priče. A u Berlinu je toga bilo jer je prizma nemačkog društva uvek provučena kroz političku analizu.
Dakle, „Krugovi” nisu politički film?
Nisu, ne zato što sam bežao od toga već zato što je čin Srđana Aleksića sve samo ne politički. To je bio ljudski čin. Nepošteno bi bilo prema njemu da sam snimio politički film. Politički aspekt u „Krugovima” postoji, kao u većini domaćih filmova, jer je politika neraskidivi deo naše stvarnosti. Događanja izazvana političkim odlukama, kao rat devedesetih, obeležila su naše živote. „Krugovi” su psihološka drama koja se bavi ljudskim sudbinama a politika je scenografija.
Kažete da vas Aleksićevo delo lično intrigira. Kako?
Devedesetih i kasnije, tragao sam za nekom ličnošću iz rata s kojom bih mogao da se poistovetim, koja bi mi imponovala. Nisam verovao u heroje u koje je verovalo ovo društvo, nisam verovao da su to Milošević, Mladić i Karadžić. Kada sam čuo priču o Aleksiću, shvatio sam da su u njegovom delu sublimirana sva moja osećanja prema tom vremenu. Doživeo sam ga kao svog heroja. Jer i mi koji smo živeli na 200 kilometara od rata, a nismo bili u njemu, živeli smo pod senkom sukoba. I danas u svemu što radimo ne možemo da se oslobodimo tog vremena.
Zašto? Zato što ništa nismo preduzeli?
Kroz lik doktora Nebojše, koga u „Krugovima” igra Nebojša Glogovac, sebi sam postavio pitanje koje me je mučilo svih ovih godina: da sam bio u poziciji da treba da izađem pred naoružane vojnike i odbranim nekog sebi bliskog, da li bih to uradio? Trudio sam se da razumem Nebojšu, da ge ne optužim. Ta voajerska pozicija, prikazana kroz njegov lik, jeste pozicija koju smo mi ovde imali. Mnogo nas je bilo protiv rata, demonstrirali smo, ali nismo ništa uradili.
Ali retko ko bi nešto preduzeo, većina bi samo posmatrala...
To je prirodna ljudska reakcija zbog straha i odgovornosti prema sopstvenoj porodici. U psihologiji postoji istraživanje koje kaže da što je više ljudi prisutno u takvom događaju manje su šanse da će bilo kod od njih nešto da učini. Ako je dvoje ili troje, šanse su veće jer je odgovornost više fokusirana na jednog čoveka.
Mnogo posle tragedije, spasavajući zločinca, vraća li doktor Nebojša u filmu svoj dug iz prošlosti?
Marko, lik inspirisan Aleksićem, centralna je tačka filma. On je kao kamen u vodi, o kome priča Ranko (igra ga Aleksandar Berček), i svi junaci se kao krugovi kreću oko njega. Sve što čine, rade u odnosu na ono što je Marko učinio u prošlosti. Odluka da se spase ubice postoji zato što bi Marko to tako uradio. To je moralna vertikala koju je on postavio.
A otac nastradalog – Ranko, spasavajući Bogdana, sina ubice svoga deteta, spasava i sebe u filmu?
Bogdan (Nikola Rakočević) drugačiji je od svoga oca, ne želi da nosi njegovo prokletstvo i kaznu. To je duboko promišljeno i intimno zrelo. On traži šansu za sebe, ali poštuje svoju porodicu i oca. A Ranko, gradeći crkvu na vrhu brda, radi sizifovski posao. Njegova ideja je da tu crkvu pravi do kraja života jer kad je završi za njega više nema života. Zato je on sam gradi, kamen po kamen. Pošto je posle gubitka sina oproštaj još teži, spasavajući sina ubice svoga deteta, Ranko prolazi kroz iskušenje. Upravo oproštaj jeste osnovna tema „Krugova”.
Treba da opraštamo, ali ne i da zaboravljamo?
Težak je put nalaženja načina da se oprosti. „Krugovi” su film o ljudima koji su mislili da nikada neće moći da oproste. Trudio sam se da u filmu nema previše rediteljskog komentara. Film je otvorene forme – publika ima šansu da učitava, ali želeo sam da nametnem da treba da se oprosti ali ne da se zaboravi. To je akumulacija mudrosti za budućnost.
Zašto ste se odlučili za formu koja ne daje odgovore?
Čvrstim rediteljskim stavom mogao sam da banalizujem temu, da to postane politički korektna teza. Hteo sam da junacima dam šansu, pa čak i ubici Todoru koji ima pravo na svoju istinu s kojom se lično ne slažem. Zbog tri priče koje se prepliću, gledalac otkriva razrešenje odnosa i sve vreme je aktivan. Trudio sam se da film ne bude manipulativan.
Šta je s pitanjem pravde koja često pokreće na novo zlo?
Zlo uvek rađa zlo. Ali, da li dobro rađa novo dobro? Ne mora da znači. Vera da kad neko uradi nešto dobro, u budućnosti može da proizvede nešto pozitivno. Oproštaj je najuzvišenija pravda, kao i pomirenje, pokajanje. Oni proizlaze iz lične odluke i ličnog osećanja katarze.
Prošlo je 20 godina od stradanja Srđana Aleksića. Kakvu reakciju njegovog oca Radeta očekujete?
Želeo sam da Rade Aleksić pogleda film s publikom. Znam da mu nije bilo lako da sve vreme bude siguran da pravim nešto što će na pravi način da govori o Srđanu i da ostane kao neka vrsta sećanja na njega. Strahovao sam da film neće da bude dostojan Srđanovog čina. U tom strahu i stalnom preispitivanju njegov otac Rade je bio podrška.
Kako će „Krugovi” biti prihvaćeni u Trebinju?
Očekujem da će biti dobro prihvaćeni. Biće onih koji će o filmu da sude a da ga nisu ni pogledali. Njih neće biti mnogo, ali možda budu glasni. Bilo je komentara da snimamo još jedan antisrpski film. Čin Srđana Aleksića je jedna od najsvetlijih priča u našoj novijoj istoriji, priča koja nas na najbolji način predstavlja svetu.
Kakvi su nam heroji potrebni danas?
Ne trebaju nam superheroji već obični ljudi koji svakodnevno rade pozitivne stvari. Imamo mi Đokovića, Kusturicu... ljude kojima možemo da se podičimo. Ali potrebni su nam mali junaci koji čine dobra dela. To je jedini put ka ozdravljenju ovog društva. A to nije lako. Veliko je siromaštvo oko nas, težak je život u Srbiji, teško je pokrenuti ljude.
Kultura čini društvo, a kulturu kinematografija. Kako će se kinematografija razvijati sa najavljenih „nula dinara za film”?
„Nula dinara za film” je neka vrsta upozorenja. Političarima smeta film jer mi pričamo priče koje imaju vrstu društvene kritike i o društvu govore iskreno. Ne mislim samo na ovu vlast, to traje dugo. Oni smatraju da je funkcija kulture da ulepšava stvarnost. Tu je zabluda. Kultura koja nema društvenu angažovanost nema smisla. Stvorena je negativna klima u našoj javnosti da je kultura bespotrebno trošenje para, i da posebno troše filmadžije kojima se daju velike pare a oni snimaju depresivne filmove. Osim u SAD i možda Indiji, društvo mora da podržava kinematografiju. Film nije industrija, jer osim „Zone Zamfirove” nijedan naš film nije zaradio više para nego što je u njega uloženo.
Odgovornost za „Avala film” je zajednička
Opet je aktuelan problem prodaje imovine „Avala filma” što bi značilo njen konačni kraj. Može li da se spase makar nešto?
Ovo je epilog nečega što smo pretpostavljali da je moguće. Bilo je rešenja, Zoran Đinđić je imao ideju kako da se pokrene „Avala”, i da se dovede u vezu sa vremenom. Problem „Avala filma” je svesno stavljan pod tepih. Ne znam da li ima rešenja. Nisu krivi samo političari i ministri kulture već i mi koji se bavimo filmom jer među nama postoji letargija kao da od toga ne živimo. Odgovornost je zajednička.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 24/02/2013
