Izvor: Politika, 26.Sep.2010, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oprečni stavovi publike
Najveću radost na 44. Bitefuje izazvala prilika da vidimo rad Jana Lauersa, dve njegove predstave, Izabelinu sobu i Kuću jelena, međusobno dosta različite:prva je ličnija i emotivno prodornija, dok je drugadruštveno angažovanija, ali ne tako poetski jaka, u pogledu prosute iskrenosti, dirljive i nežne, koja karakteriše Izabelinu sobu. Iznenadilo nas je nerazumevanje na koje je Lauersov rad naišao u delu naše stručne javnosti,koja ga je optužila za šarlatanstvo i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neozbiljnost, iako on već više od dve decenije bitno utiče na tokove savremenog teatra. Lauersov rad je nastao iz specifične sinteze umetnosti performansa, likovnih umetnosti, plesnog teatra, matrica popularne kulture, pakao takav zahteva izmeštanje iz tradicionalnog referentnog sistema, kada se ocenjuje. Apsurdno je posmatrati njegovu detaljno promišljenu, postdramsku poetiku iz tradicionalističkog ugla, u sistemu dramskog pozorišta, te suditi o njemu kao amateru, što je, u dobroj meri, kod nas bio slučaj. Utoliko je značajnije što ga je „Politikin” žiri nagradio i tako podržao njegovu afirmaciju u našoj sredini.
Dve predstave, od kojih smo više očekivali, više ili manje su nas razočarale – mađarski Frankenštajn-projekt i poljska T.E.O.R.E.M.A. Obe počinju prilično obećavajuće i provokativno, ali se to početno oduševljenje vrlo brzo rasplinjava i biva zamenjeno osećanjem zamora i monotonije. I pored zanimljivog koncepta prostora i odlične glume, Frankenštajn Kornela Mundruca nije ispunio očekivanja jer je njegovo idejno polazište jako slabo i neuverljivo. T.E.O.R.E.M.A. Gžegoža Jažine je visoko estetizovana predstava koja zaista fascinira svojom formom – zadivljujućom likovnošću, nesvakidašnje postojanom i strpljivom glumom, hrabrom, ritualnom sporošću igre. Sa druge strane, njen značenjski nivo je tanak, zadržava se na opštim mestima, zbog čega, na kraju, ostaje utisak o njenoj površnosti. No, nema dileme da je obe predstave bilo dragoceno videti, bar na nivou informacije, imajući u vidu da su obe učestvovale na više značajnih evropskih festivala.
Da nismo gledali predstave Spomenik G2 Janeza Janše i Tužne trope VirđilijaSijenija, ne bismo mnogo izgubili jer one nisu ostavile nekakvog bitnijeg traga. I izbor domaćih učesnika na festivalu je problematičan i podložan diskusiji. Ko bi hteo mamu kao moju Dalije Aćin je dosta mlako, bezbojno bavljenje odnosom između majke i ćerke. Beogradske Bahantkinje su stilski i formalno raskošne, pa i zasenjujuće, ali je njihov značenjski nivo prilično oskudan i maglovit. Na 44. Bitefusu igrane i dve Čehovljeve drame. Tri sestre reditelja Jurija Pogrebničkog su korektne, ali nepamtljive. I pored vidnih pokušaja osavremenjivanja, putem blage dekonstrukcije teksta, predstava je pomalo anahrona i nedovoljno efektna – suptilna genijalnost Čehova ne uspeva da se adekvatno izrazi. Sa druge strane, Ujka Vanju Jirgena Goša ćemo dugo pamtiti jer je to izvanredno čisto, svedeno, tačno čitanje Čehova – likovi su ugurani u jednu jalovu, zemljanu, gotovo mrtvačku kutiju iz koje nema izlaza. U bolnoj, mučnoj, ritualnoj tišini, savršeno precizni nemački glumci su odigrali apsurdnu i surovo istinitu tragikomediju ljudskog postojanja – gomilu promašenih života, neostvarenih ljubavi, ispuštenih šansi, iskasapljenih nada.
Na ovom Bitefusmo videli dve izuzetne predstave, Izabelinu sobu i Ujka Vanju, što je dovoljno da nam on ostane u pozitivnom sećanju.
Naravno, ovakav pogled na festival je samo jedan od mogućih, sasvim otvoren za polemike. Procenjivanje umetnosti, naročito pozorišne, složen je i krajnje subjektivan proces, konfliktno i tenzično polje, obeleženo često bizarnim kontradikcijama.
Pozorišna umetnost budi najdublje i najličnije emocije, uverenja i sećanja, ona direktno komunicira sa skrivenim i neskrivenim osećanjima, pa zato izaziva najrazličitije reakcije. U tom smislu, 44. Bitefće ostati zapamćen po priličnoj polarizaciji stavova publike što smatramo pozitivnom pojavom, jer suprotstavljena mišljenja proizvode diskusije koje vode do dubljeg i esencijalnijeg razumevanja sveta.
Ana Tasić
objavljeno: 27/09/2010
.jpg)
