Izvor: Politika, 31.Jul.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oprečna mišljenja o Velikom ratu
Istoričar Nikola B. Popović u knjizi „Evropski rat 1914” piše da je obimna literatura o Prvom svetskom ratu nastala po diktatu politike, često potcenjujući istorijske izvore
Evropski kontinent vekovima je bio poprište ratova, zločina, ubistava, patnje, uništavanja svakovrsne imovine, pljačke raznovrsnih predmeta, pri čemu je čovek i sam postajao roba (rob). U ljudsku svest, ko zna kada, urezalo se saznanje o suštini rata, koje se može smestiti u tri reči: smrt, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vatra, patnja. – Ovim rečima Nikola B. Popović (1939), ugledni istoričar, tumači, na objektivan način, istorijske činjenice, u knjizi „Evropski rat 1914”, koju su objavili Fondacija „Radost” i predstavništvo Republike Srpske u Beogradu.
– Za vreme od sto godina od početka Prvog svetskog rata, sada ga je pomodno zvati i Veliki rat, napisan je ogroman broj zaista naučnih radova, primenom tradicionalnih metoda istorijske nauke. Autori su profesionalni istoričari, razume se, različite nacionalnosti i državne pripadnosti. Ta literatura nastala je na jezicima velikih sila, učesnica rata, ali i na jezicima malobrojnih naroda i manjih država gde je i mesto istoriografije nastale na srpskom jeziku – kaže Nikola B. Popović.
Ogromna literatura o navedenom ratu nastala je po diktatu politike. Popović ne spori da su pojedini autori, bez obzira na stručnu kompetentnost, pisali s istinskim ubeđenjem da su na polju nauke, ali potcenjujući istorijske izvore. Tu je osnovna greška. Istovremeno, takođe veliki broj kvazinaučnika, skribomana, plaćenika, pisali su po narudžbini, svesno s tezom (tj. „istinom”) unapred, ponirući u krivotvorenje i obmane. Dokazi za ove teške reči nalaze se u istorijskim izvorima prvog reda, koji su pomenutim piscima ili nepoznati ili ih prećutkuju, a za sopstvene teze ne iznose valjane argumente. Tako je, na primer, istovremeno sa Sarajevskim atentatom izbačena tvrdnja (a dobila je i oblik optužbe) da su zvanična Srbija i Rusija organizatori atentata. Za proteklih sto godina niko nije ponudio nijedan dokaz za to. Naprotiv, ima i previše dokaza za suprotno.
Nauka je univerzalna, ne postoji nacionalna nauka, ističe Popović, te se ne može govoriti da određeni naučni rad odražava mišljenje (poimanje) određene nacije. Ne postoji nacionalni – nemački, nacionalni – francuski, nacionalni – srpski pogled, na primer, na Sarajevski atentat, ali svakako da se može govoriti, sasvim pouzdano, o pogledu nemačke države, francuske države, srpske države. Između prideva nacionalni i državni ne može da postoji znak jednakosti. Ova knjiga, pisana rukom srpskog istoričara, nikako nije i „srpski pogled”, ni u nacionalnom, ni u državnom smislu.
O Evropskom ratu, koji će postati Prvi svetski rat (1914–1918) – njegovoj pojavi na kontinentalnoj sceni, njegovim uzrocima, svakovrsnim predradnjama, vojne, diplomatske prirode, početku borbenih operacija, formiranju frontova (Zapadni, Istočni, Kavkaski, Italijanski, Solunski), pozicionom ratu, novim oruđima (avioni, sumareni, bojni otrovi), enormnim ljudskim žrtvama, životu u pozadini, militarizovanoj privredi, diplomatskoj borbi za nove saveznike (Bugarska, Grčka, Rumunija, Italija, Sjedinjene Američke Države), gladi, epidemijama, odnosima između Centralnih sila, između članica Antante, nacionalnim pokretima u Evropi, unutrašnjem frontu Austrougarske, ruiniranju austrougarske vlasti na terenu (zeleni kadar), formiranju srpskih, čehoslovačkih, poljskih dobrovoljačkih formacija u Rusiji, ulasku SAD u rat (6. april 1917), Grčke (30. jun 1917), izlasku Rusije iz rata (3. mart 1918) i završnim borbenim operacijama na Solunskom i Zapadnom frontu – napisan je impresivan broj naučnih radova na više jezika, utemeljenih na istorijskim vrelima prvog reda. Slobodno se može reći da je sa stanovišta istorijske nauke ta tema maksimalno izučena, s ogradom da u nauci nikada ni na jednu temu nije stavljena tačka.
Oprečna mišljenja o Evropskom ratu, naglašava Popović, nisu plod nauke, već politike. Neophodno je zapitati se koja su to „sporna pitanja” i zašto su zahvaljujući moćnom političkom faktoru prodrla u medije i društvene mreže širom sveta. Na početku rata, prvih dana avgusta 1914. godine, znalo se u Beču i Berlinu, da odgovornost za rat, bilo lokalni, samo sa Srbijom, bilo evropski, i sa Rusijom i Francuskom, treba prebaciti na protivničku stranu. Tako je na svetlost dana izašlo pitanje odgovornosti za rat i to je to „sporno pitanje” broj jedan, koje je već sto godina više u domenu politike, a manje nauke, čiji se rezultati ne uvažavaju. S odgovornošću za rat povezan je i sam atentat u Sarajevu. U središtu analiziranja pitanja nisu bili sami atentatori, već i navodni inspiratori i organizatori. U Beču, već sutradan po atentatu, „znali su” odgovor. Jer, logika je bila jasna: ko je „kriv” za atentat, „kriv” je i za početak rata, rat u celini.
Po završetku Prvog svetskog rata, dodaje Popović, propagandni rat nije prestao. Moralna načela u politici reafirmisao je američki predsednik Vudro Vilson, upravo na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, kada je i formirana Komisija za utvrđivanje krivice za rat (šef R. Lensing). Komisija je podnela izveštaj 29. marta 1919. godine. Zaključak glasi: „Rat je isplaniran od strane Centralnih sila, kao i od njihovih saveznica Bugarske i Turske, i rezultat je delovanja ostvarenih s predumišljajem i u nameri da se isti učini neizbežnim. U saglasnosti sa Austrougarskom, Nemačka je svesno radila na tome da na stranu gurne brojne posredničke predloge Antante i osujeti njena ponovljena nastojanja da se rat spreči”.
Evropski rat 1914, zaključuje Nikola B. Popović, samo je produžetak ratne prakse. Bio je neminovnost, nikako slučajnost; on je delo Evrope, a pokretači su bile srednjoevropske sile, u kojima je dominirala Nemačka.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 01.08.2014
