Izvor: Politika, 24.Maj.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opojni miris zlatnog cveta
U Kini su sa toliko poštovanja jedino bili dočekivani naučnici, profesori i političari, a ja sam tek tokom svog prvog boravka u Kanu shvatila da i gluma može drugima da nahrani duhovnost, kaže slavna kineska filmska zvezda
64. KAN
Kan- Na„Politikino” pitanje ima li jasnog objašnjenja zašto se njegov film „Dolazak kući” (prvi kineski „4” Imaks film), porodična drama iz poslednjih dana Kulturne revolucije, prikazivao van konkurencije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a ne u takmičarskom delu programa, kineski rediteljski mag Žang Jimou odgovorio je da ne zna, i da mu je jedino žao što glumici kakva je Gong Li nije omogućeno takmičenjenje. Što se najveće kineske filmske zvezde tiče, ona izjavljuje da svaki put kada dođe u Kan (ovo joj je već dvanaesti put, prim.aut) obnovi energiju kada se suoči sa tim koliko na ovom festivalu ima poštovanja za umetnike.
Na kanskom festivalu tandem Žang Jimou(64) i Gong Li (48), čija je saradnja otpočela još pre 25 godina, prvi put je zajedno bio 1988. sa filmom „Crvena trska”, pa sa filmovima „Ju Du” i „Podigni crvene svetiljke” i sa „Kletva zlatnog cveta” (2006). Posle dugog niza godina film „Dolazak kući” ponovo ih je spojio i doveo u Kan...
Vi i Žang Jimou ponovo zajedno, kako je bilo ovo iskustvo rada?
Još od našeg prvog zajedničkog filma „Crvena trska” ustanovili smo princip saradnje, a to je – nema sredine, srednjeg rešenja, sve scene treba da uradimo savršeno i ponavljaćemo ih dok tako ne bude. Mi jedno drugo poznajemo izuzetno dobro, ja tačno znam šta su njegove rediteljske potrebe, a on zna šta ja mogu da pružim. To je odnos pun poverenja i međusobnog razumevanja.
Kako pamtite taj prvi boravak u Kanu sa „Crvenom trskom”?
To je bio i moj i Žangov prvi film. Bila je 1988, Kina se tek bila otvorila svetu i ni on ni ja nismo razumeli baš najjasnije šta su to filmski festivali, kakav im je značaj i šta mi treba da radimo. Film „Crvena trska” je već bio nagrađen u Berlinu „Zlatnim medvedom“, ali mi tamo nismo bili prisutni. Dolazak na kanski festival za mene je bio i prvi odlazak daleko od kuće, u inostranstvo, tražili su nam da se obučemo svečano za crveni tepih, a ja sam obukla svoj kipao (tradicionalna kineska haljina, prim. aut.) i bila potpuno zbunjena ukazanim poštovanjem i ovacijama u teatru „Limijer”. U Kini su sa toliko poštovanja jedino bili dočekivani naučnici, profesori i političari, a ja sam tada u Kanu prvi put shvatila da i gluma može drugima da nahrani duhovnost. Mislim da sam posle tog prvog susreta sa Kanom odlučila da ću posvetiti svoj život glumi i da ću se jako truditi da postanem dobra glumica.
Vrlo brzo ste postali i velika internacionalna filmska zvezda, čija lepota krasi naslovne stranice?
Da, ali sam ja pre svega glumica koja se godinama trudi da bude što bolja i samosvesnija. Zahvaljujući ulogama u filmovima „Ju Du” i „Podigni crvene svetiljke” Žanga Jimoua i kasnije „Zbogom moja konkubino” Čena Kajgea, ja sam postala veoma popularna i van Kine. Ali, nikada nisam zaboravila šta je moj primarni zadatak, a to je da kao glumica pružim svoj maksimum: da ostanem sa obe noge na zemlji i da se uvek trudim da se ne ponavljam, već da svaki lik uradim drugačije. Tako je već 25 godina.
Iz tog razloga ste pristali da u filmu „Dolazak kući” igrate dosta stariju ženu nego što jeste?
Da, uopšte sa tim nisam imala problema. Ja sam glumica i moj je zadatak bio da budem što uverljivija u ulozi Ferng Vanju, žene koja zbog amnezije ne prepoznaje muža kada se vratio iz radnog logora, u kojem je bio politički zatvorenik, već ga i dalje čeka. To je složena uloga, ta žena je od tuge i brige prerano ostarela, ali se život u nju postepeno vraća zahvaljujući njegovom trudu da joj podstakne zajednička sećanja.
Koliko Vam je Žang Jimou davao slobodu u kreiranju ovog lika?
On mi uvek daje slobodu, puno razgovaramo o detaljima i on je uvek spreman da posluša dobru ideju. Recimo, ideja da se njena sećanja polako vraćaju kada čuje muziku klavira, bila je moja i Žang ju je prihvatio. On mi je još na početku rekao: „Ti već nosiš ovaj lik u sebi i ne treba ti niko da te kroz njega vodi”.
Većina Jimouovih filmskih priča, pa i ova najnovija „Dolazak kući“, ispričane su iz perspektive žene?
Od svog prvog filma Žang Jimou je koristio metod da kroz perspektivu žena izloži priču o epohi, i zato mnogi njegove filmove smatraju „ženski orijentisanim”. Međutim, kroz takvu perspektivu Žang uvek ispriča mnogo
i o vremenu i prostoru i ljudima, njihovim emocijama i stanju duha. On je veliki reditelj čiji filmovi nisu besmisleni „fast fud”, snimljen samo da bi zaradio milione u mnogoljudnoj zemlji.
I ovaj Jimouov film tiče se period Kulturne revolucije, a kakva su Vaša sećanja na to vreme?
Srećom, bila sam veoma mala, imala sam nešto više od dve godine, pa nisam lično prošla kroz teška iskustva. Imam, naravno sećanja. Otac i majka su bili profesori i odjednom su prestali da odlaze na posao, a jedan period su radili kao obični radnici u fabrici. Moj najstariji brat i sestra, imali su tada 16 i 17 godina i bili su poslati na rad i učenje na seosku farmu, a dva moja srednja brata su ostala kod kuće, ali više nisu išli u školu. Kada sam ja stasala za školovanje, već su bili otvorene i škole i univerziteti, tako da sam ja prošla regularno školovanje. Niko ne voli da se seća tog perioda, roditelji veoma retko pričaju o tome svojoj deci, tako da nove generacije o tome malo znaju. Ovaj film će pomoći roditeljima da se otvore i ispričaju svojim potomcima svoja sećanja i iskustva iz tog vremena.
Kako ste zadovoljni radom u Holivudu, filmovima „Memoari jedne gejše” i učešćem u „Porocima Majamija”, kao i nastavku „Hanibala”?
Zahvalna sam i polaskana. Veoma volim lik koji sam igrala u „Memoarima jedne gejše“. Što se tiče samog rada u Holivudu, za mene je to isto kao u Kini. Moj proces rada je isti.
A suočavanje sa američkom, metodskom glumom?
Svaki glumac ima svoj način rada i savladavanja svog lika. Ja uvek imam neka svoja pravila i neke svoje zahteve i oni su svugde isti. I u Kini i u Holivudu.
Kakvi su vaši zahtevi?
Uvek tražim da imam trenutke šetnji u prirodi i tišini, jer se tako najbolje koncentrišem. Drugi zahtev je da nema puno ljudi na setu dok snimam, da nema okolo puno očiju koje zure u mene.
Smeta vam kada vas gledaju, pa i u pozorištu je puno očiju koje vas gledaju?
U pozorištu je drugačije, jer vas puno očiju posmatra ipak sa određene distance. Na filmu je drugačije. Često se dešava da tokom snimanja scene odjednom uočim oči koje zure u mene i to u nekim ključnim glumačkim trenucima i onda potpuno gubim koncentraciju. To je jedini razlog ovog mog zahteva. Iz tog razloga nikada ne gledam ni u kontrolni monitor.
Gledaćemo vas ponovo u kakvom američkom filmu?
Sve zavisi kakav mi scenario budu nudili. U američkim scenarijima su azijski likovi uglavnom stereotipni i nisam do sada pronašla nešto što bih sa lakoćom prihvatila. Ali, nadam se da će se ukazati i nešto zanimljivo.
-----------------------------------------------------------
Aplauzi za „Levijatana“, „Mamu“, Sofiju Loren i Tarantina
Iz filma „Levijatan“ Andreja Zvjaginjceva
Kan- Poslednji filmovi prikazani u glavnom takmičarskom programu koji je iznimno skraćen za jedan dan zbog današnjih izbora za evropski parlament, bili su ruski „Levijatan” Andreja Zvjaginjceva, kanadski „Mama” Gzavijea Dolana i francuski „ Sils Marija” Olivijea Asajasa i posle njihovih premijera delimično se poremetilo stanje na festivalskim kladionicama.
Šanse su date Zvjaginjcevljevom „Levijatanu” (inspirisan istinitim događajem u SAD), raskošno snimljenoj drami o sudbini stanovnika krajnjeg severa Rusije, na obalama Barencovog mora, koji se suočavaju sa supermoći lokalnog oligarha i Dolanovoj „Mami” kao dirljivoj priči o samohranoj majci i njenom shizofrenom sinu... Za ulogu u Asajasovom filmu, kao potencijalni laureat, kandidovala se i Žilijet Binoš...
U festivalskoj završnici publika je mogla da pozdravi veliku divu Sofiju Loren, kojoj je u Kanu priređena počast i organizovana majstorska radionica, tokom koje je detaljno govorila i o svojim ulogama i o rediteljima sa kojima je radila. Kako bi završetak glavnog programa bio što bombastičniji, u Kanu su se pojavili i Kventin Tarantino i Uma Turman. Lično su prisustvovali obeležavanju 20. godišnjice od nastanka filma „Petparačke priče”, koji je sinoć bio prikazan u bioskopu pod otvorenim nebom, na kanskoj plaži gde su se svih ovih dana prikazivali filmski klasici.
Prvi dobitnici festivalskih nagrada već su poznati. Pobednik programa „Izvestan pogled” je mađarski film „Beli bog” Kornela Mundruca, nagradu međunarodnog žirija kritičara osvojio je „Zimski san” Nurija Bilgea Čejlana, dok je Ekumenski žiri jednoglasno nagradio film „Timbuktu” Abderahmana Sisaka. Za film zatvaranja odabran je „Za šaku dolara” Serđa Leonea (restaurirana 35-milimetarska kopija)...
Dubravka Lakić
objavljeno: 25.05.2014
