Izvor: Politika, 13.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Opera” koju nismo imali
Na našem sajmu, a zatim i u knjižarama, debeli leksikon sa 250 operskih dela i 120 kompozitora koji su ih napisali
U moru knjiga koje će, kao i mnogih jeseni unazad, preplaviti Beogradski sajam naći će se i jedna od onih za koje obično kažemo da nam nedostaju. Na koricama te važne, debele, dugo pripremane, knjige pisaće: Gordan Dragović – Leksikon OPERA. Oko ovog projekta okupio se čitav jedan stručni tim i četiri godine pripremao je leksikon koji izlazi u tiražu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od hiljadu primeraka, u izdanju Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Prelistati knjigu kakvu dosad nismo imali, od oko 800 stranica, to znači proći kroz četiri veka opere i susresti se sa 120 kompozitora i njihovih 250 dela. Onaj čije je ime na koricama knjige, operski reditelj, profesor na FMU i prvi umetnički direktor Madlenijanuma Gordan Dragović ispričao nam je:
– Ja sam inicijator ovoga projekta, organizator i glavni redaktor, ali sam u njega uključio najznačajnija imena naše muzikologije: Melitu Milin, Nadeždu Mosusovu, Roksandu Pejović, Branku Radović, kritičarku vašeg lista... Sve što je najznačajnije u istoriji opere u ovoj je knjizi, tu su i najbolja dela srpskih kompozitora, ali i onih iz drugih delova nekadašnje zemlje. To je neminovnost: ta dela smo i mi izvodili. U ovim krajevima, uostalom, opersko stvaralaštvo i nije bogzna kako veliko, pa nam je u znatnoj meri i ta istorija zajednička.
Ono što je posebno zanimljivo, sto od 250 opera u ovoj knjizi nastale su u 20. veku. Dragović i njegovi saradnici time su hteli da istaknu kako opera nije nešto što pripada svetu muzeja već jedna živa umetnost koja je, evo, zakoračila u svoj peti vek. Tako su se tu našla i neka „mlađa” imena, poput Džona Adamsa, Filipa Glasa ili Danijela Berca, sa svojom „Marijom Antoanetom”, koga inače nećete sresti ni u jednom svetskom operskom leksikonu. U ovom našem prisutna je i težnja ka prevrednovanju izvesnih stvari na ovom muzičkom polju, pa je deo toga i povećan prostor za operu koja pripada „modernim vremenima”.
Kao i u sličnim knjigama, i ovde su osnovni podaci o operi – libreto, eventualni literarni predložak, siže, likovi (i njihovi glasovi), mesto svetske premijere..., ali i jedan važan, malo stručniji, opis dela koji ukazuje na njegove glavne umetničke tačke i karakteristike. Vodilo se, takođe, dosta računa i o likovnoj strani ovakve knjige. Da u njoj bude što više onih manje poznatih portreta kompozitora, ponekad i sasvim ekskluzivnih, ima tu i fotografija iz detinjstva, a vidimo ih i u radovima slikara, katkad i najslavnijih (Stravinski koga je nacrtao Pikaso, na primer). U „Operi” su i vinjete čiji je autor Ana Ristić.
Bolje poznavaoce opere iznenadiće i dvadesetak preimenovanih dela. Gordan Dragović to je objasnio:
–Nove naslove ne treba doživeti kao nekakvo pokazivanje naše inventivnosti ili želje za njihovim ulepšavanjem. Jednostavno, hteli smo samo da ispravimo greške koje se već godinama ne ispravljaju. Recimo, kod nas operu Musorgskog obično nazivaju „Carska nevesta”, a ona je „Careva nevesta”. To nije isto! Ili, takozvani „Soročinski sajam” Rimskog-Korsakova u ovom leksikonu zove se „Vašar u Soročincima”. Reč sajam pojavljuje se tek u 19. veku, što će reći da je čak i dislocirana, pošto se radi o priči iz 17. veka. Eto, to su samo neki primeri, zašto smo pojedine naslove promenili.
Neka menjaju, oni koji robuju navikama možda im ni ovo ispravljanje grešaka neće oprostiti, ali na jednoj ovakvoj knjizi nemaju im šta prebaciti. Sve o operi je među njenim koricama.
M. Š.
[objavljeno: 14/10/2008]
