Izvor: Politika, 24.Jan.2011, 12:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opčinjenost Rahbarijem
U ciklusu „Hod po žicama” orkestar Beogradske filharmonije nastupio je sa dirigentom Aleksandrom Rahbarijem, solista je bio Josif Ivanov, violinista
Opčinjenost muzičara u orkestru ove večeri bila je za mnoge posetioce u Kolarčevoj sali iznenađujuća, a to razotkrivajuće dejstvo međusobnog zaljubljivanja dirigenta i orkestra čulo se i osetilo već na samom početku Debisijevog kultnog Prelida za Popodne jednog Fauna, kada je solo flauta isplela glavnu temu naročito >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << inspirisano i podignutog tonusa (Marina Nenadović, prva flauta). Fino, paučinasto, impresionističko muzičko platno dirigent je slikao u raskošnim bojama, ali i vezao kao čipku.
Ako pokušamo da pojavu austrijsko-iranskog dirigenta Rahbarija u Beogradu definišemo nekim mernim instrumentima, onda je to fascinacija dirigovanja napamet – ali nije u tome izuzetak. Niti svojim stavom, držanjem, izgledom odskače od uobičajenog. Ipak, zvuk koji dobija, interpretacija koja proističe iz svih tih uobičajenosti – sasvim je posebna. Možda najpre dirigent osvaja probuđenom energijom koju su muzičari u orkestru prihvatili, želeći da izgaraju do svog umetničkog maksimuma.
Ako pokušamo da budemo racionalni, u uzavreloj atmosferi ove večeri i prepunoj sali posetilaca to nije lako, onda dve stvari izdižu Rahbarija od dirigenata isto tako visoke reputacije, s tim što njemu nije manjkala ni naklonost velikog Karajana: prva je insistiranje na pijanu, a druga posvećivanje pažnje detaljima.
Debisijeve impresionističke boje pretopile su se u Šosonovu Poemu za violinu i orkestar op. 25, razvijajući se u perlastim i čistim flažoletima jednog izvanrednog instrumenta (Stradivari iz 1699, Lejdi Tenant) u rukama mladog belgijskog virtuoza Josifa Ivanova.
U briljantno pisanoj deonici Sen Sansovog komada koji je usledio (Šoson i Sen-Sans su ove večeri zamenili očekivani violinski koncert) Introdukcija i Rondo kapričozo op. 28, veoma popularan i često izvođen u našoj sredini, pokazalo se visoko umeće soliste koji je do kraja izdiferenciranim tonom, bez i najmanje grubosti, tretirao svoj instrument - kao božanstvo.
Majstor ili violina?
Josif Ivanov je posle virtuozno izvedene dve kompozicije, dodao na „bis” obimnu Baladu Ežena Isaja u spletu plemenitog zvučanja instrumenta i visokog artizma.
Posle francuskog prvog dela programa, Debisi, Šoson, Sen-Sans, usledilo je obeležavanje stote godišnjice Malerove smrti (1860-1911). Izvedena je autorova Prva simfonija u De duru, Titan, u kojoj je ta čudesna muzička obdarenost dirigenta i sugestivno dejstvo na ansambl kojim rukovodi daleko nadmašilo ostvarivanje različitih Malerovih karaktera, od pastoralnog, preko marševskog, do naivne dečje pesmice, ali i egzaltacije i patetike - bez praznog hoda, bez i jednog propuštenog detalja. Orkestar je zvučao potpuno uobličeno, sa umivenim drvenim duvačima, ubedljivim limenim, u razrađenoj fakturi gudača, u širokim i toplim linijama viola i nežnih violina koje je vodila koncentracija i stamenost koncertmajstora (M. Pavlović).
Oduševljenje i radost međusobnog prepoznavanja istog odnosa prema muzici, iste energije iz čega je proistekao mnogo kvalitetniji zvuk Filharmonije karakteristike su koje ne bi trebalo prepustiti protoku vremena i novih koncerata. Aleksandra Rahbarija treba sačuvati, ponovo ga zvati, zadržati i vezati za Beogradsku filharmoniju.
Branka Radović
objavljeno: 24.01.2011.
