Izvor: Politika, 10.Jun.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opasni ljudi
Može li prevodilac biti kleptoman što hara narativnim prostorima i zašto Albahari svom prevodiocu u Francuskoj samo pošalje kratki sinopsis romana da ovaj napiše ceo tekst
Savremena traduktologija bavi se sve više pitanjem interakcije između dela koje se prevodi i prevodiočeve ličnosti. Vrlo smele i maštovite studije analiziraju taj odnos i konstatuju da pored svih svesnih slojeva prevodiočeve ličnosti, u igru ulazi i njegova podsvest i da ova može itekako da utiče >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na delo. Odlična ilustracija koju predlaže takva jedna studija jeste priča mađarskog pisca Kostolanjija Dežea. Priča se zove Prevodilac kleptoman. Govori o čoveku koji je izašao iz zatvora, u teškoćama je, prijatelj mu nalazi posao prevodioca kod jednog izdavača, i sve bi to bilo lepo kada se ne bi ispostavilo da taj čovek nije kleptoman samo u životu nego i u svojim prevodima. Svi narativni prostori kroz koje prođe poharani su. On prisvaja zlatne satove, novčanike, sve moguće dragocenosti. Pouka je da se prevodiočevi duboki porivi odražavaju na prevod. To otvara zastrašujuće perspektive. To znači da su prevodioci potencijalno vrlo opasne osobe.
Moli prevodioce da se ne osete pogođeni ovim zaključkom; na opštem planu on je, kao i svaki drugi zaključak, relativan, ali ja ga za sebe načelno prihvatam. Ne toliko kad se radi o kleptomaniji, ali ko zna šta sve može da nas vreba iza ugla neke opskurne rečenice: megalomanija, paranoja, hipertrofija ili pak astenija mašte, suvi cenzorski duh, varljiva iluzija znanja, ili neobuzdana izdašnost kao u sledećem primeru, sasvim suprotnom prevodilačkoj kleptomaniji: prevodeći Rablea na engleski, ser Tomas Urkart nije mogao da se uzdrži da ne doda i svoje sopstvene šale i tako udvostruči obim već pozamašnog Pantagruela i Gargantue.
David Albahari, čija dela već godinama prevodim na francuski, neko je ko vrlo dobro poznaje svu tu problematiku, jer je i sam prevodilac. U skladu sa svojim poznatim smislom za humor, on je na raznim književnim manifestacijama u Francuskoj, gde se takoreći redovno viđamo, govorio da prevodi njegovih dela više nisu njegovi tekstovi nego su tekstovi prevodilaca. Na jednom književnom festivalu u Normandiji, odgovarajući na pitanje o odnosima autora i prevodioca, otišao je mnogo dalje. Rekao je da je posle svih tih godina saradnje njegov prevodilac toliko pronikao u njegovo delo da on više i ne piše svoje knjige koje se pojavljuju u Francuskoj. Tobože, samo pošalje kratak sinopsis svom prevodiocu i ovaj napiše tekst. Naravno, svi su se u sali smejali. Smejao sam se i ja. Međutim, ubrzo je izašao njegov roman Ćerka. Za one koji ga nisu čitali, radi se o pseudopornografskoj priči na fonu naše pornografske i egzibicionističke epohe. Tu sam video u kom grmu leži zec: Albahari je, znači, pred francuskim čitalaštvom pripremao sebi odstupnicu, alibi. Ako neki budu šokirani njegovim izletom u pornografiju, moći će da misle: ma to nije Albahari, to taj Lukić luduje. Zato, reći ću vam u poverenju: pripremam Albaharijevu knjigu pod naslovom Sin. Biće to pseudokrimić u kojem, na fonu naše kriminogene epohe, jedan pisac i njegov prevodilac pokušavaju da se razračunaju i razluče najzad šta je čije. Pišem to direktno na francuskom. Ako se takva knjiga ikada pojavi i na srpskom, znajte da će to biti ne samo Albaharijev roman nego i njegov prevod sopstvenog romana.
Vidite kuda sve prevođenje ne vodi!
Reč na dodeli priznanja Srpskog PEN centra za 2011.
------------------------------------------------------
Šezdeset godina Udruženja književnih prevodilaca Srbije
Udruženje književnih prevodilaca Srbije osnovala je 1951. godine grupa uglednih prevodilaca, aktivnih još pre Drugog svetskog rata – dr Miloš Đurić, Živojin Simić, dr Božidar Marković, prof. Mihajlo Đorđević, Vera Stojić, Borivoje Nedić, Jelisaveta Marković, Petar Mitropan, prof. Raško Dimitrijević i Luka Semenović.
Danas Udruženje književnih prevodilaca Srbije ima oko 350 članova, primljenih na osnovu strogih i visokih kriterijuma. Godine 1968. ustanovljena je prevodilačka nagrada „Dr Miloš N. Đurić” za najbolji prevod u toku kalendarske godine na osnovu ocene žirija sastavljenog od uglednih članova Udruženja. Prvi dobitnik je bio Branimir Živojinović za prevod Rilkeove poezije, a nagradu su potom dobijali Stevan Raičković, Kolja Mićević, Aleksandar – Saša Petrović, Ivanka Pavlović, Jovan Hristić, Desanka Maksimović, Ivan V. Lalić...
Povodom jubileja, koji je obeležen pod pokroviteljstvom Borisa Tadića, na svečanosti su dodeljene i Povelja UKPS za izuzetan doprinos ostvarivanju ciljeva Udruženja: Jovanu Janićijeviću, Radivoju Konstantinoviću, Olgi Kostrešević, Miri Vuković, Jeleni Stakić, Drinki Gojković, Arpadu Vicku, Nedi Nikolić-Bobić, Dušku Paunkoviću, Živojinu–Bati Kara-Pešiću, Kolji Čajkanoviću, Miroslavi Spasić i Ani Srbinović.
Nagrada Srpskog PEN centra za 2011. godinu pripala je prevodiocu iz Francuske Gojku Lukiću, koji je, pored ostalih, na francuski preveo po nekoliko knjiga Albaharija, Gorana Petrovića, Basare, Selenića, Tišme... a veomaje aktivan promotor srpske literature na promocijama u francuskim knjižarama i literarnim festivalima.
Gojko Lukić
objavljeno: 11.06.2011.
