Izvor: Politika, 01.Jul.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ono što nismo mogli kod kuće, uradićemo u gostima
Nemamo izbora. Evropa je naša jedina mogućnost. To možda i nije tako loše. Počećemo iz početka. Ponavljaćemo nekoliko razreda, ali šta fali. Ne znam nijednog glupog i nezanimljivog ponavljača, a znam puno blentavih odlikaša. Ponavljač je pomalo buntovnik, ocenjuje scenarista i reditelj Miša Radivojević
Moja potajna nada je da ćemo „povratiti apetit” prema životu, da ćemo nadoknaditi dugogodišnje „odsustvo smisla”: naravno ne ja i slični meni, već naša >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mnogobrojna i darovita, što bračna, što vanbračna deca, predratnih, ratnih i posleratnih dobitnika, gubitnika i heroja, nada se filmski reditelj i scenarista Miša Radivojević, čiji je novi film „Kako su me ukrali Nemci” premijerno prikazan na filmskom festivalu Sinema siti u Novom Sadu.
Dugogodišnji profesor dramaturgije na FDU i Akademiji umetnosti, i autor dela „Kvar”, „Dečko koji obećava”, „Živeti kao sav normalan svet”, „Una” ili „Ni na nebu, ni na zemlji” smatra da će u budućnosti „ta sjajna deca ući u evropske lige različitih zanata, sportova, nauka i umetnosti, kao i da će ih Evropljani svaki čas pripitivati: „Čiji ste? Odakle ste?”
O sebi, još od deteta i od Drugog svetskog rata, iskreno pripoveda u pokretnim slikama novog filma kojim je počeo i jubilarni 40. filmski festival u Sopotu, a očekuju ga filmske fešte na Paliću, u Sarajevu...
Tokom rada na ovom filmu, koliko ste preispitivali sebe i bili iskreni, pre svega, prema sebi? Da li ste strahovali da će Vas ta istina razgolititi pred svetom?
Scenario je pisan u nekoliko verzija: 1988, 1989. do 2007, 2008–2009, u velikim rasponima, kad god bi se ukazala neka „fatamorgana” da može biti realizovan. Vratiti se sebi i prošlosti deluje pomalo pretenciozno kada je reč o filmu – u literaturi je to nekako prirodnije – postoje dnevnici. Dobro, i film može da bude neka vrsta dnevnika.
Pokušao sam da se vratim u prošlost u dane najranijeg detinjstva sa osećanjem teškog predosećanja da će se desiti nešto što mi se na izvestan način već dogodilo. Kada se čovek upusti u tu priču na osnovu sećanja „kad je bio mali”, mora zaista biti spreman da ide do kraja. Dete ne može da razume rat. Može da ga oseti, sa svim mogućim posledicama. Detetu rat može biti i lep i privlačan. Dete nema „model”, nema sposobnost poređenja i vrednovanja stvari u komplikovanim okolnostima. Što, naravno, ne znači da dečje procene i osećanja ne mogu biti „tačni” i „etični”. Čovek privatno može biti stidljiv i plah, ali u filmu morate biti hrabri i otvoreni.
A sećanja, jesu li nam valjana, ili namerno zaboravljamo? Može li i treba li čovek da bude bolji ako uči iz sopstvene prošlosti?
Čovek se čitav život „deklarativno” bori protiv predrasuda i „žmuri na laži” – a onda, odlazeći sa ovog sveta shvati da mu je „prtljag” pretežak i ispunjen „neocarinjenom” i „švercovanom robom”. Taj višak prtljaga predstavljaju hipoteke, pre svega ponete iz porodice, škole, vlastitog plemena. Sve to „smrdi” od lažne uviđavnosti, lažnog i pogrešnog vaspitanja, nesposobnosti da se kaže – ne i neću, nesposobnosti da se pobegne iz škole ili od kuće ili od svog plemena, ukoliko su to sredine koje lažu, guše, falsifikuju i siluju.
Ne, to se ne sme, to su moji mama tata, to su deda i baba, to su moji, kakvi god da su – oni su najbolji, i tetke, ujaci, stričevi, učitelji, profesori, komšiluk, drugovi i prijatelji – pa to je sve u redu – čak, ako neko i učini nešto loše – to je moje selo, grad, zemlja. U svemu tome sam ja. Šta god učinim i pomislim, kad god zalutam, kad se uprljam i obrukam – očekujem da se to zaboravi, da se to ne računa. Svi žmurimo i zaboravljamo – eto, to je taj krug koji pokušavam da zatvorim svojim sećanjem.
U kakvoj porodici ste odrastali? Čemu su Vas učili?
To rano detinjstvo 1939–1945, dakle rat, proveo sam u porodici dede Miloša, „vukovarskog komuniste, staromodnog tipa”. Za dedu je važilo pravilo: ideje Oktobarske i svetske revolucije važnije su od naših malih i beznačajnih života.
Zašto su na ovim podnebljima političke ideje često iznad ličnih. Zašto još uvek dozvoljavamo da politika bude vodilja naših života?
Nažalost, tu ne pomaže ni znanje, ni obrazovanje, ni iskustvo. Kakva je to potreba čoveka na našem području da politiku izdigne do takvih visina da više ne može da kontroliše ni vlastiti život – ni život svojih suseda, prijatelja, porodice? Taj prokleti san, ta utopija o „usrećivanju sveta” i zadovoljavanju ličnih ambicija po cenu života i sudbina svih onih kojima si okružen – to traje – to je nepromenljivo na duge, gotovo večne staze: Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, rat devedesetih godina... Ne samo na tom širokom planu sudbine sveta i ove sredine, već užem ljudskom planu, počinje da nadvladava „sujetno”, „sebično”, „alavo”, „oholo”, „zversko”, čovek nije u stanju da stalno drži „otvoren front” sa svojim ugrađenim i užasavajućim osobinama – u proseku smo sve bolji i zdraviji, pametniji i dugovečniji, a individualno sve gori i ranjiviji.
„Kako su me ukrali Nemci” završni je deo Vaše trilogije koju čine „Buđenje iz mrtvih” i „Odbačen”. Koliko smo probuđeni iz mrtvih, koliko odbačeni, a koliko ukradeni, a da to nismo svesno dozvolili, ili možda jesmo?
Poslednja tri filma su kod mene nastala iz potrebe da preispitam pitanja odgovornosti pojedinca kroz vlastita iskustva i sećanja koja, evo, traju punih 70 godina. Šta bi se promenilo da sam ja bio mudriji, uviđavniji, osetljiviji i bolji. Šteta se ne može nadoknaditi, ne možemo ponovo proživeti vlastiti život „kao neko ko je bolji”. Ali da to preispitivanje ima smisla, neophodno je sagledati sebe – svoju sredinu, svoju porodicu – jednim zrelijim, pribranijim, osećajnijim i strožim pogledom... Nedozvoljeno je prepustiti sve zaboravu.
Kao autor koji je ostavio značajan autorski i produktivni trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, kako posmatrate filmske (ne)prilike u kojima živite i radite?
Spadam u retkog srećnika koji je bar mogao da priča i svedoči svojim jeftinim, nesavršenim i ranjivim filmovima uz pomoć dobronamernih prijatelja, saradnika i naročito glumaca. Ako se ti filmovi ne zature i ne istrunu, mogli bi, možda, jednog dana u budućnosti da posluže kao jedno emotivno svedočanstvo. Neki od tih filmova su napravljeni bez reči, samo od slike, neki od njih su logoreični sa malo izbledele slike – ali, svi su u slavu transponovanja istinskog i realnog sveta ispunjenog lažima u jedan nerealan veštački svet filma sa nešto manje laži.
U toj budućnosti u kojoj će se o prošlosti učiti, između ostalog, i iz Vaših filmova, Srbija bi trebalo da bude članica Evropske unije? Kako vidite napore da postanemo deo porodice evropskih naroda?
Nemamo izbora. Evropa je naša jedina mogućnost. To možda i nije tako loše. Ono što nismo mogli kod kuće, uradićemo u gostima. Počećemo iz početka. Ponavljaćemo nekoliko razreda, ali šta fali. Ne znam nijednog glupog i nezanimljivog ponavljača, a znam puno blentavih odlikaša. Ponavljač je pomalo buntovnik, neprilagođeni lenjivac, preterano otvoren i nerealno iskren, ili sasvim deprimiran i ćutljiv.
Šta možemo dobiti, a šta izgubiti priključenjem EU?
Biće teško, ali imaćemo pomoć dece koja su na vreme pobegla iz kolevke i porodice i koja su tamo „prepečena” i „švajsovana” i finansijski „potkalajisana”. Razlika između „prvorazrednosti” i „drugorazrednosti” u Evropi je veća nego nekada: Istok – Zapad. Evropa je nekada „ljubila” i pomagala sve prokaženo, odbačeno, subverzivno iz Istočne Evrope, a sada, kada to postaje deo „nje” ona polako sa „ti” prelazi na „vi”. Tako će bar naša deca u budućnosti u školi slušati i gledati i predmet koji se zove „Film i TV” ili „Vizuelni i audio mediji”. Možda će se u evropske školske programe provući i neki zaboravljeni film sa ovih prostora, pristojno revitalizovan i obojen i, naravno, sa izbačenim balkanskim skaradnostima.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 02.07.2011.
