Izvor: Politika, 27.Maj.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
On voli seks, pa šta?
Stros-Kan: Beskrupulozni satir ili žrtveni jarac puritanizma – pitaju se italijanski intelektualci povodom slučaja bivšeg čelnika MMF, optuženog za silovanje i ukazuju na kulturološki model „pravog muškarca” koji u zapadnoj civilizaciji postoji još od drevnog mita o zavodniku Zevsu Književnica Karmen Ljera Moravija, o bivšem ljubavniku Stros-Kanu: Nisam bila njegova žrtva. Nasilje ne pripada njegovoj kulturi. To mi ne liči na delikt, ponekad tela izražavaju više od reči >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Specijalno za „Politiku” iz Firence
Književnica Karmen Ljera Moravija (1953), koja je svojevremeno (1986), kada se udala za 45 godina starijeg pisca Alberta Moraviju, ustalasala puritanske duhove (ne samo) u Italiji, pre nekoliko godina (2005) je objavila knjigu u stihovima „Gaston” u kojoj je opevala „jedinstvenu i duboku ljubav” između Gastona i Nine koja „usrećuje njega, a on nju čini nesrećnom”. Stihovi, u kojima se mešaju francuski i italijanski, priča o ekstremnoj ljubavi glavne junakinje koja je „sazdana da pruži užitak Gastonu”, koga su mnogi poistovetili sa već bivšim direktorom Međunarodnog monetarnog fonda Dominikom Stros-Kanom (DSK), a čije drugo ime je upravo Gaston. Senzacionalistička štampa pripisuje Moravijinoj udovici ljubavnu aferu sa DSK, koja je, pretpostavlja se, trajala između 2003. i 2005. Spisateljica, koja se navodno krije iza izmišljenog imena Nina, u pomenutoj knjižici otkriva malo činjeničnih referencija („Gaston je imao ženu, ali Nina je bila njegova prava žena”). Priznaje, ipak, da bi više volela da ga nikada nije srela. Iako Gaston kaže da „oseća da će je mnogo voleti, gurajući je uza zid”, on jednog dana odlazi, odnevši sa sobom strast i „sadističko seksualno zadovoljstvo”.
Kada je dnevnik „Korijere dela sera” podsetio na ovu hipotetičnu ljubavnu aferu, Karmen Ljera u pismu upućenom direktoru lista obrazložila je da je pogrešno koristiti njenu knjigu, koja je čista literarna fikcija, u cilju ilustrovanja stvarnog događaja. „Gaston nema ništa zajedničko sa Dominikom Stros-Kanom koga poznajem i viđam godinama. Nikada nisam bila njegova žrtva, on nije primitivan i nasilan čovek. Nasilje ne pripada njegovoj kulturi, on voli seks, pa šta? To mi ne liči na delikt, ponekad tela izražavaju više od reči... Ali, ne želim da od književnosti pravim izuzetno tragičan doživljaj, pogotovo zato što literatura nikog ne spasava, pa neće ni njega, a ni mene”. Iako, kaže, ne zna šta se desilo u njujorškom hotelu „Sofitel”, pretpostavlja da se radilo o dobrovoljnom seksualnom odnosu i isključuje seksualno nasilje. „Ne bih želela da Dominik Stros-Kan postane žrtveni jarac izvesnog američkog, antievropskog i antifrancuskog puritanizma”, ističe književnica koja je, da podsetimo, nedavno javno osudila problematične seksualne dogodovštine koje se pripisuju premijeru Berluskoniju.
Delimično zahvaljujući objavljivanju ovog pisma, na stranicama „Korijere dela sera” rasplamsala se polemika o osedelim pohotljivcima. Novinarka Maria Laura Rodota pita se zašto jedna inteligentna žena trči u pomoć čoveku optuženom za silovanje. Shvatajući lične razloge još uvek lepe Španjolke za izlive solidarnosti sa Stros-Kanom, Rodota smatra da ona, u širem smislu, nanosi kulturološku štetu svim ženama i muškarcima, koji su žrtve seksualnog nasilja. „Ljera tvrdi da nikada nije bila žrtva francuskog ekonomiste, dok se afrička sobarica kune da ju je Stros-Kan silovao”.
Među mnogim pitanjima koje afera DSK postavlja, pravnica i književnica Eva Kantarela posvećuje pažnju muškom modelu koji Stros-Kan otelovljuje: čvrst i jak čovek, serijski zavodnik, osvajač za koga čak i seks predstavlja moć. To je antički model koji ima daleke korene u istoriji i nalazi presedane u mitovima.
Grčki bogovi, iako besmrtni, nisu se razlikovali od ljudskih bića, podseća Kantarela. Kada je poglavara Zevsa spopala želja za posedovanjem bića ženskog pola (božanskog, ljudskog ili poluljudskog porekla), za njega nisu postojale prepreke: svoju žudnju zadovoljavao je ne obazirući se na posledice i eventualne opasnosti. Još manje ga je zanimalo da li je objekat njegove žudnje bio saglasan ili ne, kao što njegove brojne ljubavne avanture pokazuju. Možda otmica mlađane Evrope, kada se Zevs, da bi je osvojio, pretvorio u bika, više od ostalih epizoda (recimo, one kada se vrhovni bog pretvorio u Apola i obljubio nimfu Kalisto, ili kada se, preobrazivši se u labuda, približio dotad neporočnoj Ledi), podseća na jednu naročitu vrstu zavođenja, koje se, na kraju krajeva, ipak, završava obljubom Evrope, smatra profesorka starogrčkog i rimskog prava na univerzitetu u Milanu. Podseća, zatim, da je i ponašanje starih Rimljana bilo veoma slično. Iako zapaža da „postoje upečatljive niti kontinuiteta između ’modela Stros-Kana’ i ove ’višemilenijumske koncepcije pravog muškarca’”, Kantarela se nada da su, između 57 odsto Francuza, koji veruju da se u ovom slučaju radi o zaveri, Francuskinje u manjini.
Pisac Alesandro Piperno posmatra, s jedne strane, „njega”, svemoćnog jevrejskog satira, bolesnog od prijapizma, optuženog za silovanje jedne žene, a s druge, „nju”, silovanu ženu; crnu, sobaricu, možda zaraženu SIDOM, zacrtanu žrtvu muške arogancije, judejske oholosti i nekažnjivosti belih. Svi ti elementi mogu da privuku histeričan radikalni fanatizam koji, godinama, hara anglosaksonskim svetom. Priznaje da ga je slučaj Stros-Kan uznemirio zbog svojih ljudskih i simboličnih implikacija. Čak i da se dokaže njegova krivica i utvrdi da je on serijski silovatelj, „niko mi ne može izbiti iz glave da, koliko god navodni zločin Stros-Kana bio sraman, isti nije svesno lažno iskorišćen za organizovanje komedije ponižavanja čiji je cilj bio više vaspitni nego pravni”.
Osvrnuvši se na „neuobičajen” sudski tretman Stros-Kana, Piperno podseća da se kontroverzni književni kritičar Harold Blum već godinama žali na ofanzivu američkog akademskog sveta, koju on naziva „školom resentimana”. Blum smatra da su humanističke nauke danas u rukama feministkinja, multikulturalista i svih onih koji dele univerzum na eksploatatore i eksploatisane.
Piperna, stoga, ne čudi što je, upravo „dok se konzumira afera Stros-Kan, u hiljadu puta frivolnijem ambijentu, jedan drugi Jevrejin, Filip Rot, postao žrtva patetičnog osporavanja od strane izvesne Karmen Kalil, okorele feministkinje i članice žirija Men Buker nagrade. Kalil je grubo protestovala protiv odluke da se nagrada dodeli piscu kao što je Rot, jer je on, po njoj, živa uvreda za feminističke ideale”.
Snežana Simić
objavljeno: 28.05.2011.
