Izvor: Politika, 16.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Omča šarenih okovratnika
Da li će doći do racionalizacije kulturnih institucija ili će kulturu i dalje da jedu skakavci?
Neodvojivo od ostalih bitnih aspekata društvene realnosti, polje delovanja institucija kulture samo na poseban način odražava i naše aktuelno stanje krize. Zbog naše zavisnosti od globalnih kretanja, ona je svakim danom sve izraženija pa i preduzete mere za njeno ublažavanje i otklanjanje treba sagledati u okviru posledica neadekvatnih postupaka učinjenih poslednjih godina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje našoj krizi daju određenu specifičnost.
Iako živimo u permanentnoj i sveobuhvatnoj krizi u poslednje dve decenije, povremeni pozitivni učinci nastojanja da se stanje popravi i uvedu red, disciplina i odgovornost osenčeni su lošim partokratskim postupcima sa čijim se negativnim implikacijama upravo suočavamo. Vrh te senke predstavlja uvećana državna administracija. Od demokratskih promena 2000. godine do danas ona je utrostručena, a broj od oko 28.000 zaposlenih u državnoj upravi svrstava Srbiju na prvo mesto u regionu. Ministarstva su uvećana državnim sekretarima, savetnicima, pomoćnicima, zamenicima, posebnim savetnicima, raznim stručnjacima, sekretaricama, pratećim pomoćnim osobljem. Time, naravno, službe nisu postale profesionalnije i operativnije već samo glomaznije i neefikasnije. Članovi stranaka koje su osvojile vlast dobili su svoja mesta potvrđujući još jednom istinu da je ovde najunosnije baviti se politikom i imati partijsku knjižicu.
Partijska i lična korist se ostvaruje na račun opštih interesa jer brojnost administrativnog osoblja, označenog nazivom beli okovratnici, postala je omča u kojoj i sama država sve teže diše. To otežano disanje i gušenje je izraženo i u ustanovama kulture kojima sve više nedostaju sredstava za odgovarajuće programske aktivnosti. Međutim, nedostatak para za programe ne ugrožava i zaposlene u tim institucijama, čiji je broj enormno uvećan upravo u periodu od izvršenih demokratskih promena do danas.
Pokazalo se da su, osim državne administracije, i biblioteke, muzeji, domovi kulture i kulturni centri veoma pogodna mesta za namirivanje partijskih računa u višestranačkoj kombinatorici. Uprkos već postojećim sistematizacijama, vezanim za predviđeno obavljanje planiranih poslova, duplirala su se postojeća i otvarala nova radna mesta za sekretare, urednike, animatore, organizatore, referente, menadžere, dizajnere, tehničke sekretare, pi-are, savetnike, glavne organizatore. Gotovo svaka nova garnitura vlasti započinjala je svoj trijumfalni hod kroz institucije kulture, iskazujući inventivnost u izmišljanju novih a, u suštini, fiktivnih radnih mesta za upošljavanje i zbrinjavanje svojih ljudi. Iako su istovremeno propadali čitavi industrijski kompleksi, broj zaposlenih u kulturi se permanentno povećavao.
Prekobrojni su postajali u našim uslovima suvišni službenici zbog kojih su kulturne institucije postale glomazne i neefikasne. Ta nova kulturna birokratija ne odlikuje se više belim već okovratnicima različitih oblika i boja, ali njihova fiktivna i suvišna radna mesta predstavljaju isti balast koji neumoljivo steže omču oko vrata institucija koje nisu žrtve loše kulturne politike, jer takve politike nije ni bilo, već predominacije i bahatosti egoistične vlasti koja je od kulturnih stvarala socijalne ustanove. Često se pokazuje da su nosioci vlasti iznad zakona ali su, upravo i nepoštovanjem i razaranjem institucija ovog društva, ispod kulture. Bez obzira na to da li se čine svesno ili nesvesno, greške i loši postupci imaju iste posledice, a nekulturni odnos se najjasnije ispoljava u nezavidnom stanju naših ustanova kulture.
Danas izgleda paradoksalno da su zaposleni u tim ustanovama povlašćeni jer se ne postavlja pitanje kriterijuma i standarda njihovog rada. Istovremeno, kada su, na primer, zaposlenima u zdravstvu i obrazovanju visoko normirane radne obaveze, urednici u pojedinim ustanovama kulture godišnje organizuju po nekoliko tribina ili u okviru improvizovane izdavačke aktivnosti urede nekoliko brošura. Kada se, povremeno, u javnosti postavi pitanje njihovog simboličnog učinka za sigurne i solidne plate, onda kao odgovor stiže informacija da za programe nema sredstava. To je nesumnjivo tačno ali, kada nema para za osnovnu aktivnost, zašto se finansiraju brojna radna mesta onih koji samo dolaze na posao? Postavlja se, dakle, pitanje racionalizacije tih institucija i bolnog suočavanja sa činjenicom da se shodno našim uslovima, ipak, odvajaju velika sredstva za kulturu. Međutim, efekat tih uloga je mali, a da li će tako biti i ubuduće zavisi od toga da li će se nastaviti postojeća inercija i dozvoliti da kulturu i dalje jedu skakavci.
Bojan Jovanović
[objavljeno: 17/02/2009]
