Izvor: Blic, 18.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ojađeni
Ojađeni
(Mirko Demić, Sluge hirovitog lučonoše, Agora, 2006)
Proučavajući rad kragujevačkog novinara, Jovana Kanele, na biografiji pola veka starijeg kolege, Milovana R. Pantovića, zvanog 'jugoslovenski Gandi', pripovedač uvlači junake (i samog sebe) u 'igru ogledala' kroz koju se njihove sudbine, u (uvek istom) 'provincijalnom živom blatu', međusobno osvetljavaju. Za Kanelu, ojađenog izbegličkim potucanjem, priča o utemeljivaču žute štampe, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nije samo utočište od pritisaka lokalnih moćnika, već i poslednji pokušaj da nešto (donkihotovski) preduzme ili da, bar, svede 'bilans grandioznog poraza' i Pantovićevog i svog života. U jednonogom, neškolovanom siromahu, istrajnom u podražavanju Gandija, koji je tek u paru sa 'dežurnim mudroslovom' Kljunom, mogao da bude (ceo) urednik gradskih novina, Kanela vidi primer čoveka-klišea o kome ne postoji (jasna, potpuna) istina: ovaj fanatični pregalac, koga je nastojanje da se približi ljudima udaljavalo od njih, mogao je da bude licemerni čistunac i egzibicionista, isto koliko i plemeniti misionar, čije je neizlečivo čuđenje zbog ljudskih postupaka znak nevinosti. Međutim, pošto su sve njegove dobre namere u praksi bile sarkastično izopačene, Gandijev karakter zadobija klovnovsku, pobunjeničku veličinu: karnevalizujući (umrtvljeni) život dramatičnim gestovima i skandalima, rizikujući da bude upamćen kao budala, on je uporno izražavao 'izbezumljeni pogled na svet', kojim na kreveljenje (zle sudbe) odgovara istom (očajnom i oholom) merom. Za Kanelu u smutnim devedesetim godinama, to je jedini recept za život.
Mirko Demić je redak među srpskim piscima čija gorčina potiče iz srca, a ne iz intelektualne mode; on je apokaliptičar koji ne veruje u Strašni sud i stvaralac koji misli da je stvaralaštvo nemoguće.
