Izvor: Politika, 19.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ogledalo moje duše
Verujem da je život vrlo darežljiv prema hrabrim ljudima koji preuzimaju rizike, kaže slavni pisac Paulo Koeljo
EKSKLUZIVNO
INTERVJU: PAULO KOELJO
Paulo Koeljo, popularni brazilski pisac, čije su knjige prevedene na više od 65 jezika i štampane u milionskim tiražima, svoje čitaoce nedavno je obradovao novim romanom "Veštica iz Portobela", koji je kod nas objavila beogradska izdavačka kuća "Paideja" (za 11 godina objavila je 11 Koeljovih knjiga) u prevodu Jasmine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nešković. Inače, Koeljo je krajem septembra imenovan za ambasadora mira Ujedinjenih nacija, povodom međunarodnog dana mira.
Pored toga što je bestseler autor, Koeljo se takođe bori za multikulturalno društvo, angažujući se u Unesku kao savetnik za multikulturalni dijalog i duhovno približavanje. Svetsku slavu stekao je romanom "Alhemičar" a, između ostalih, kod nas je izuzetno čitan i njegov roman "Dnevnik jednog čarobnjaka". Razgovor sa Koeljom, koji sledi, obavljen je putem elektronske pošte, na engleskom jeziku.
Rekli ste da je Vaš novi roman podjednako zasnovan na stvarnosti i fikciji. Kako ste stvorili Atenin lik?
Atena je, kao i svi moji likovi, ogledalo moje duše, deo moje sopstvene ličnosti. U oktobru 2005. godine u Transilvaniji sam upoznao rumunsku stjuardesu koja me je podstakla da napišem priču o Ateni. Pričala mi je o tome kako ju je usvojila austrijska porodica, kao i o svojim romskim korenima. Naravno, ona je bila početna tačka romana, a drugi aspekti potekli su od mnoštva situacija i ljudi koje sam sretao usput. I moj portret takođe je deo ovog lika.
Zašto ste junakinju nazvali "Veštica iz Portobela" i da li verujete u postojanje veštica?
Naslov sam pronašao posle završetka knjige i, da odgovorim na Vaše pitanje: naravno da verujem u moći koje svako poseduje, ali se ne usuđuje da ih razvije. Nažalost, za reč "veštica" još uvek se vezuje mnogo predrasuda. Za mene je ono što društvo naziva "vešticom" samo ličnost, muškarac ili žena koji dopuštaju intuiciji da upravlja njihovim postupcima, koji komuniciraju sa okruženjem, koji se ne plaše da se suoče sa izazovima.
Šta znači biti veštica u naše vreme, imamo li još uvek Svetu inkviziciju, kao u srednjem veku?
Rekao bih da u svom najnovijem romanu precizno govorim o predrasudama sa kojima se u modernom društvu suočavaju savremene veštice. U današnjem svetu (kao što je to bio slučaj i u prošlosti) ogromna količina energije troši se na to da se ljudi učine poslušnima: na utvrđeno ponašanje, ustanovljene religije, jednom rečju, na određene tipove mišljenja. Ova uniformnost vrlo je opasna zato što potiče od određene "političke korektnosti" koja guši ljudsku spontanost. Svi koji se bune protiv opšte "inercije" moraju da plate cenu toga, čineći ono što u nekom smislu verovatno neće imati mnogo smisla za druge, ali od ključne je važnosti da čovek bude iskren prema istinskom u sebi. Atena je vrlo smela i preuzima rizik, što radi svako ko je ostao pošten prema samom sebi.
Kada kritikujete progon Atene, kako ujedno kritikujete i društvene predrasude?
U mojoj knjizi postoje delovi koji govore o Ateninoj potrazi za njenim "prazninama". Neko me je jednom pitao da li ja imam praznine, na šta sam odgovorio da čitav problem nije u njihovoj prisutnosti već u priznanju da one postoje. U današnjem društvu mnogi su uhvaćeni u zamku pogrešno shvaćene ideje da je sve moguće objasniti. Društvo nas ubeđuje da moramo da budemo potpuno otvoreni, ne samo prema svetu, već i prema samima sebi. Ali tu je opasnost. Neophodno je priznati da neke stvari ne mogu biti shvaćene, da postoje praznine u nama i da moramo da poštujemo misteriju.
Na šta ste mislili kada ste rekli da ste nameravali da istražite žensku stranu Boga, žensku stranu sopstvene ličnosti?
Atena je ženski deo moje ličnosti, ona mi je omogućila da uronim čak i dalje i u žensku stranu Boga. Vidite, Bog ima dva lica: jedno je strogo, a drugo je sažaljivo. Obe energije neophodne su; treba da budemo saosećajni i neumoljivi. Hristos je blagoslovio to dvoje: energiju hleba, koja je čvrsta, i energiju vina, koja je po sebi prilagodljiva. Ponekad nije mač ono što razbija kamen, već strpljenje vode. Nedavno sam pročitao knjigu "Prorok" Karen Armstrong (Muhamad, Harper Kolins) i u njoj postoji jedan deo u kojem se kaže: "svako kazivanje počelo je prizivanjem: u ime Alaha, Sažaljivog (al-Rahman), i Milosrdnog (al-Rahim)...uzvišena imena al-Rahman i al-Rahim gramatički nisu ženskog roda, ali su etimološki u srodstvu sa rečima za matericu. Nisam ekspert za arapsku etimologiju, ali verujem da gospođa Armstrong jeste. Moja nova knjiga istražuje ovo Sažaljenje i Milost, onako kako ih ja vidim. Osećao sam potrebu da postavim pitanje zašto je društvo pokušalo da zaključa tu žensku stranu prirode. Atenin lik, slobodan i odvažan, bio je moj način da se latim ove teme i da razotkrijem okove dogme. Mislim da, uprkos fanatizmu, uočavamo početak ere u kojoj će ženstvene vrednosti kao što su velikodušnost i tolerancija ponovo isplivati na površinu.
Šta je danas cena za slobodoumnost, pogotovo u medijima, i da li nas ona čini tragičnim ličnostima, kakva je i Atena?
Cena je uvek visoka, ali se isplati. Ako pogledam natrag na svoj život (što sam sada i "obavezan" da uradim budući da je u Brazilu upravo objavljena moja pesnička biografija, a druga će izaći do kraja godine) vidim mnogo prilika u kojima je društvo pokušavalo da me učini "normalnim". Zbog toga sam tri puta bio u duševnoj bolnici, kada sam bio tinejdžer (što sam opisao u svojoj knjizi "Veronika je odlučila da umre"), u mladosti su me mučili paramilitarci, imao sam mnogo poraza. Kada pogledate na sva ta iskustva možete reći – "Paulo je tragična ličnost" kao i "Atena je tragična", ali ja to ne vidim tako. Ono što ja u svemu tome vidim jeste da čovek pokušava da ostane iskren prema samom sebi. Da, to košta, ali verujem da je život vrlo darežljiv prema hrabrim ljudima koji preuzimaju rizike.
Zašto je Vaš novi roman ispunjen sumnjom i većim osećajem tragičnog od prethodnih?
Proces pisanja je nepredvidiv. Kao i u životu, nema uvek racionalnog objašnjenja za neke izbore. Ne slažem se sa tim da je "Veštica iz Portobela" tragičnija od mojih prethodnih romana, posebno u odnosu na "Petu goru" gde kazujem priču o proroku Iliji. Svi moji junaci u potrazi su za svojim dušama, jer oni su moja ogledala, a "tragičnu" interpretaciju ostavljam čitaocima. Ja sam neko ko stalno pokušava da razume svoje mesto u svetu, a literatura je najbolji način da sagledam sebe. Moja literatura je mnogo više proizvod paradoksa nego nezamenljive logike koja je tipična za krimi romane. Taj paradoks proističe iz tenzije u mom duhu. Kao u odapinjanju strele, paradoks je u luku koji može da bude i zategnut i opušten. Znam da je važno imati sistem vrednosti u životu, ali uvek me je više privlačila izvesna nepovezanost u životu koji nije statičan, već više nalikuje plimi, koja nadolazi i povlači se.
Šta ste hteli da postignete mozaičkom strukturom "Veštice iz Portobela"?
U početku, ova struktura bila je izazov za mene, nešto što je provociralo moju maštu. Dok sam pisao knjigu, Atenin lik počeo je da se razvija na neočekivan način, zahvaljujući ovoj strukturi. Bilo je to kao da sam trčao za njom: nisam imao predstavu kako će se njena priča završiti i vrlo su me uzbuđivale mogućnosti različitih perspektiva. U jednom trenutku, u mojoj knjizi lik Nabel Al Ehija podučava Atenu sledećem: "Čak i obično slovo zahteva svu našu snagu, ako njegovo značenje treba da urežemo u tvrdi kamen. Stoga, kada se sveti spisi nađu na papiru, oni uključuju i ljudsku dušu. Jer, ruka koja vodi rukopis odražava dušu pisca." Pisanje smatram duhovnom aktivnošću. To je trenutak kada, u tišini, mogu da razgovaram sa sobom, da budem u dosluhu sa svojom dušom. Ali, to se može odnositi na bilo koji čin koji se izvodi uz posvećenost, poniznost i ljubav.
Koja je tačka gledišta, među ovih petnaest izraženih u knjizi, Vama najbliža, i zašto je Atenin glas odsutan do samoga kraja?
Mislim da mi je Atena najbliži lik, i zbog toga je njen glas odsutan: vidljiv je za druge, a nikada sasvim sebi samom.
Komunicirate sa svojim čitaocima preko interneta. Kakav je konkurs "Eksperimentalna veštica"?
Ja sam zavisnik od interneta i prošle godine sam odlučio da jednu trećinu "Veštice iz Portobela" stavim na svoj blog www.paulocoelhoblog.com na nekoliko jezika. Čitaoci iz celog sveta mogu da pročitaju prvih deset poglavlja i da ostave svoj komentar. To je bilo sjajno iskustvo i ove godine u junu poželeo sam da nastavim ovu saradnju sa svojim čitaocima, pozivajući ih da prilagode knjigu za film. Kao što znate, postoji 15 naratora u knjizi i reditelji su pozvani da izaberu jednog, i da ga snime u interakciji sa Atenom. Kada snime video treba da ga pošalju na sajt Youtube (o tom sajtu nedavno je pisano i na ovim stranicama našeg lista, prim. M. V.). I kompozitori su takođe pozvani da pokažu svoj materijal. Pravila konkursa su na mom blogu na sledećoj adresi: http://paulocoelhoblog.com/experimental-witch/
Marina Vulićević
[objavljeno: 19.10.2007.]
