Izvor: Politika, 31.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oduvek sam bio levičar
Nisam siguran da sam u pravu i ne tražim ni od koga da misli kao ja, kaže pisac koji je na Sajmu predstavio novi roman "Hristov grob"
– Ne trpim sajmove knjiga. Ne možete tražiti od krave da voli klanice! Za mene je književnost soba ili vrt, tišina, sanjarenje i otvorena knjiga na kolenima, sa nekim ko vam iz nje priča, neki muškarac ili žena, neko ko je umro možda pre jednog veka ili mu je tek 20 godina – kaže francuski pisac Patrik Beson, ali bez imalo mrzovolje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potpisuje primerke svoje nove knjige "Hristov grob", objavljene kod nas u izdanju "Rada" i u prevodu Dane Milošević, i predstavljene na ovogodišnjem sajmu knjiga.
Autor pedesetak knjiga od kojih je više od 25 prevedeno na srpski, dobitnik Velike nagrade Francuske akademije i nagrada Renodo i Populist, kao i kolumnista listova različite političke orijentacije, Beson se u "Hristovom grobu" bavi Francuskom 18. veka i udara po francuskom plemstvu koje je, sudeći po njegovom delu, u krstaškim ratovima bilo krajnje razulareno.
Međutim, osim po knjigama, Beson je ovde poznat i kao kritičar svojevremenog "zapadnjačkog linčovanja Srba", kao i po boravku u našoj zemlji za vreme NATO bombardovanja 1999. godine.
O svemu tome govori za "Politiku" sada, sa vremenske distance. ● U novoj knjizi "Hristov grob" nemilosrdno kritikujete francusko plemstvo. Koliko tu ima istine a koliko fikcije?
– U srednjem veku čovek je bio plemić kada bi pobio mnogo ljudi na bojnom polju. Danas vas iz istih razloga šalju pred tribunal. A šta je vitez? Mangup koji ide na misu. Vitezovi su živeli na leđima seljaka. Bile su to pijane siledžije. Za vreme celog trajanja tih okršaja, templari, ta sekta vrlo bogatih plemića, imala je prava na litar vina po svakom obroku. Sve krstaške ratove vodili su pijani.
● Koristite vrlo živ jezik. Da li ste svesni problema koje stvarate prevodiocima, koji vas prevode na mnoge jezike?
– Događa mi se da koristim kolokvijalne izraze. To može izgledati čudno u istorijskom romanu. Ali, u svim periodima, ljudi su koristili kolokvijalne izraze, kako u Alkidijadovoj Grčkoj o kojoj sam pisao u "Veštini zavođenja", tako i u Puškinovoj Rusiji koju oživljavam u "Puškinovoj smrti". Moj srpski prevodilac Dana Milošević za mene je više nego prevodilac. Ona je jedna od mojih najboljih prijateljica, možda moja najbolja prijateljica. A prijatelji razumeju sve što kažete, čak i kad vi to ne kazujete.
● Neki su svojevremeno bili podozrivi prema Vašoj "odbrani Srba". Pitali su se zašto kritikujete Francusku u kojoj ste rođeni i u kojoj ste izgradili karijeru, zbog Srbije o kojoj u početku niste mnogo znali?
– Diglo se mnogo galame oko moje odbrane Srbije, a to je bila sasvim obična stvar: osećanje opravdane pobune zbog svetske nepravde nanete jednom narodu, jednoj kulturi, jednoj istoriji. To je dobilo velike razmere ovde i u Francuskoj. Smatrali su me ludim, fašistom. Šta da Vam kažem: ima veoma simpatičnih ludih ljudi, a neki fašisti su napisali veoma lepe knjige. Nikad nisam očekivao da ljudi pišu, kazuju ili čak misle istinu o meni. Čini mi se da to prevazilazi njihove intelektualne sposobnosti.
● Pre gotovo deceniju rekli ste da je Kosovo srpsko. Šta kažete danas?
– Kako bi Kosovo moglo biti ičije nego srpsko? To je kolevka Srbije. Zanemariti tu istinu, po mom shvatanju, jedna je od najvećih grešaka titoističkog režima, greška koju je Milošević nespretno pokušao da ispravi. Danas imamo taj tragični ishod, tu užasnu situaciju za Srbe na Kosovu. Ne smemo ih zaboraviti, već naprotiv treba im pomagati svim silama da podnesu ono što zaista treba nazvati stranom okupacijom.
● Pošto ste uvek na strani slabih, zar niste osetili potrebu da branite i imigrante u Francuskoj s obzirom na oštar kurs prema njima u poslednje vreme?
– Svet u kojem je sve više siromašnih, bilo koje da su vere i rase – ali činjenica je da su to često muslimani, Arapi ili Romi – rđavo je organizovan svet, a kad je nešto rđavo organizovano, čovek tu nije srećan. U Parizu, noću ima 10.000 ljudi koji spavaju na ulici zato što su beskućnici.
● Bili ste levičar i pisali za "Imanite". Koja je Vaša politička orijentacija danas, budući da ste kolumnista "Figaroa" a pišete i za "Pari mač", "Poen"...
– Postao sam komunista sa 15 godina i od tada nisam našao neki razlog da se menjam. Nisam siguran da sam u pravu i ne tražim ni od koga da misli kao ja. Pišem u novinama koje zastupaju sva gledišta, jer pisanje stavljam iznad politike, a vlasnici štampe sa kojima radim misle isto kao ja.
● Da li pisac danas mora da bude angažovan? Ili, bar, ako ima ambicije da dobije Nobelovu nagradu?
– Žiriji za Nobelovu nagradu ispali su smešni tokom 20. veka. Čak je i iznos nagrade groteskan: jedan milion evra. Jedva da se kupi stančić u Parizu. Njihova rang-lista je nikakva: Klod Simon, Žan-Pol Sartr, Alber Kami, Vilijam Golding, Josif Brodski... Kad čovek pomisli na sve one velike pisce koji tu nagradu nisu dobili: Henri Džejms, Vladimir Nabokov, Mihail Bulgakov, Antonen Arto i, naravno, meni dragi Crnjanski i Kiš...
-----------------------------------------------------------
Star i radostan, u Beogradu
● Da li je Vaše zalaganje za "srpsku stvar" bilo i proizvod želje da prkosite Francuzima i tadašnjoj "satanizaciji Srba"?
– Ah, da! Ta čuvena borba protiv satanizacije Srba. Izazov? Možda. Sve je to sada prošlo. Za vreme rata, kada sam bio bezmalo jedini Francuz u Beogradu, mislio sam: jednog dana ću hodati ovim gradom u kojem će biti mir, u kojem se više neće znati ko su Klinton, Madlen Olbrajt, Luiz Arbur. Biće to ulice kao sve druge ulice na svetu, ljudi će se ljubiti, deca će se igrati, a ja ću biti star i veoma ću se radovati. E pa eto, sada sam star i radostan u Beogradu.
Gordana Popović
[objavljeno: 31.10.2006.]
