Izvor: Politika, 01.Feb.2014, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odsjaj istorije u vremenu sadašnjem
Otišao je još jedan majstor filmske režije. Još jedna legenda. Umetnik koji je još za života, decenijama istrajno i uvek mladićki poletno, stvorio sebi spomenike koji su postali, ne samo mađarsko, već trajno evropsko i svetsko filmsko dobro.
Mikloša Janča, doktora prava (doktorirao na Univerzitetu u Kološvaru 1944, a na Univerzitetu u Budimpešti diplomirao filmsku režiju) i plodotvornog i svestranog filmskog autora, jer bio je on i reditelj i scenarista i glumac i producent >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (režirao više od sedamdeset dokumentarnih i igranih filmova), krasile su mnoge lepe osobine. Jedna se posebno isticala – vedar duh, s kojim se, uz česte ironične otklone, izdržalo ama baš sve u onim „vunenim“ vremenima u kojima je stvarao neka od svojih najboljih filmskih dela. Poput: „Crveni i beli“, „Tišina i krik“, „Sjajni vetrovi“, „Crveni psalm“ („Zlatna palma“, 1972), „Ljudi bez nade“, „Odvezivanja i vezivanja“, „Mađarska rapsodija“, „Privatni poroci, vrline javne“..., iz perioda najveće Jančove slave, koji se podudarao sa danima najvećih represija u Mađarskoj.
Za svoje angažovane i u svetu prepoznatljive filmove umeo je da kaže kako su oni „samo igra mog vernog scenariste Đule Hernjadija i mene“, ali je gledaocima uvek bilo jasno da su oni mnogo više od igre. Jančovi filmovi su bili i ostali svojevrsni upitnik savesti intelektualaca. Tematski predstavljaju čak ogroman prostor za istraživanje mehanizama društvenih sukoba, dok vizuelno kazuju o specifičnom autorovom filmskom jeziku u kojem je barokno bogat rad kamere najčešće dobijao ulogu dramskog lica koji svojim pokretima hipnotiše. Jančo je davno stavio na znanje da ga pre svega zanima sadašnjica i odsjaj istorije u vremenu sadašnjem, duel između snage i ponosa, dželata i žrtve, borba protiv poniženja, ali i čovekovog otuđenja tokom istorije. I to bez patetike i bez groteske. Samo sa modernim, minimalističkim izrazom, intrigirajući publiku suštinskim egzistencijalističkim pitanjima.
Poslednji put sam Mikloša Janča sa svojom čuvenom lulom u ruci, srela pre deset godina dok je predsedavao žirijem 45. solunskog festivala, gledao i nagrađivao debitantske filmove i u intervjuu za „Politiku“ o mladim autorima rekao i sledeće: „Neki od njih su pravi majstori filmske režije, ali motivi za snimanje filmova kod njih su drugačiji. Mi smo nekada želeli da menjamo svet, a oni kao da jedino imaju želju da se svetu priključe. Bez pobune.“.
Prilikom tog solunskog susreta, zabeleženo je dosta toga i o prijateljima Angelopulosu i Pintilijeu, o druženju sa Dušanom Makavejevim za koga je tada rekao da ga poznaje čitav život, „još od kada je Dušan bio mladi genije“,o tome da nije mnogo mario za francuske umetničke filmove, a za Godarove jeste. Na stranicama „Politike“ ostalo je zabeleženo i njegovo sećanje na profesorske dane na Harvardu – „Tamo studiraju bogataška deca čija je poslovna sudbina uglavnom unapred čvrsto određena, pa su im moja predavanja o režiji zapravo bila još jedan lepi hobi“, ali i njegov stav o tome šta je donelo ujedinjenje Evrope – „Generalno, ličnost je izgubila identitet. Izgubio se identitet porodice, zemlje...“.
Rezimirajući, tada u svojoj 83. godini, svet oko sebe Mikloš Jančo je za „Politiku“ još rekao: „Vidite, kada smo mi bili mladi reditelji, ono što smo imali bila je nada. Nada da će se društvo oko nas menjati, da ćemo živeti u boljem i pravednijem svetu. Sada radim male filmove, svake godine kratki film sa ukusom ironije. Slava bez nade. Tako je to.“.
U godinama posle našeg solunskog susreta, Mikloš Jančo je ponovo stigao i do Palića (2007) da konačno lično primi nagradu „Aleksandar Lifka“ koju je osvojio još 2000. i predstavi film „Ed je slasno jeo“. Suprug rediteljke Marte Mesaroš, otac četvoro dece (usvojio je Martinog sina i dao mu svoje prezime) i dalje je snimao, dok god ga nije savladala bolest. Ne bih se iznenadila da je i smrt u svojoj 93. dočekao sa zapaljenom lulom i vedrog duha, spreman za ponovni susret sa svojom filmskom braćom Antonionijem, Bergmanom, Angelopulosom... Tamo negde na zvezdanom nebu.
Dubravka Lakić
objavljeno: 02.02.2014
