Izvor: Blic, 17.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Održati se u svom jeziku
Održati se u svom jeziku
Piscu je glavna nagrada njegova dobra knjiga. Masovno nagrađivanje koje se u nas dešava ponekad liči na uvođenje prinudne uprave u književnost, jer se nagradama određuje pisanje na zadat način. To nije dobro. Pisac se mora buniti protiv svega što je zadato. Najviše se družim sa ljudima koji ne pišu, za mene niko ne agituje, ni od koga to ne tražim, nisam bio ranije i nisam sada ni u jednoj stranci, sve tako da bih mirnije služio knjizi. Tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ću i u godinama koje dolaze. Tako sam nagradio sebe - kaže za 'Blic' književnik Miro Vuksanović, autor romana 'Semolj gora', za koji je ove godine dobio nagrade 'Miroslavljevo jevanđelje', 'Oskar Davičo', nagradu Vukove zadužbine, Prosvetinu nagradu, a za samo jedan glas izmakla mu je i nagrada 'Meša Selimović'.
Mnoge reči koje se nalaze u knjizi 'Semolj gora' danas su gotovo zaboravljene i sasvim skrajnute. Može li 'Semolj gora' makar malo da ih oživi? S tim u vezi, nedavno su se čula upozorenja o ugroženosti ćirilice na ovim prostorima...
- Pisac i nema bolje dužnosti osim čuvanja maternjeg govora. Piscu je svaka reč iz njegovog govora važna. I kad je lepa i kad je ružna. Samo tako može reći lice i naličje čoveka. Reč najmanje mari da li će biti napisana ćirilicom ili latinicom ili nekim trećim pismom. Za reč je bitno da ne progoni nikoga i da dođe na mesto s kojeg se najbolje oglašava. Nije, dakle, važnije pismo od pisanja, i ne može biti, ali je važno očuvati nacionalno pismo, naročito ako je ugroženo kao što je ugrožena ćirilica.
S obzirom na brojne nepoznate reči, ima i onih koji misle da 'Semolj gora' nije knjiga za običnog čitaoca. Je li to prednost ili mana?
- Svaka reč je postala poznata čim je izgovorena. Prema tome, nema nepoznatih reči. Ima poznatih nesporazuma. Jedni misle da je jezik samo ono što oni govore, a drugi misle da je jezik jednog naroda sve što je taj narod pretvorio u reč. Pripadam ovim drugima, a pišem da bih to pokazao. 'Nije glavnina u riječima koje svi razumiju, glavnina je u riječima koje tek poneko razumije', kaže se u knjizi 'Semolj gora'. I 'obični' čitalac će lako videti šta je prednost a šta je mana u navedenoj rečenici.
Pojedini kritičari ističu da vaše delo sledi poetsko-jezičku odiseju Matije Bećkovića i, pre njega, Njegoša.
- Kritičari su (ne svi) kao radoznale građanke koje zagledaju svako dete i gataju na koga liči. Zadovoljne su kada to utvrde. Redovno govore 'čisti otac', a u sve sumnjaju i vrte glavom. I pisci sumnjaju u nalaze takvih kritičara. Tačno je, međutim, da se uz moje ime i kada treba i kada ne treba pominje ime Matije Bećkovića i tačno je da se o piscima iz Crne Gore i kada treba i kada ne treba govori kao o čitaocima Njegoša. Moj primer je jasan.
U Crnoj Gori sve su glasniji pobornici tzv. crnogorskog jezika, čije uvođenje odnedavno propagiraju i visoki državni činovnici. Postoji li, po vašem mišljenju, crnogorski jezik?
- Postoji crnogorski jezik. Nigde se reč ne uveliča kao u Crnoj Gori. Kako ne bi postojao crnogorski jezik kada postoje Crnogorci? To je normalno. Ali, nije normalno da crnogorski jezik uvodi bilo koji pojedinac ako mu nije ime Vuk Stefanović Karadžić. On je autorizovao i krstio crnogorski jezik. Druge nema. Uzaludne su sve povike i uzaludne su sve lisičije gore. Šta vam je najinteresantnije u književnosti na pragu novog milenijuma?
- Najviše me zanima da li će se sadašnji čovek, isprobijan virtuelnim informacijama i putevima, u svom jeziku održati, da li će razumeti kako može nestati knjiga kakva je dosad bila, kako se već prometnula u druge oblike, ali da neće nestati čitanje. U čitanju je sigurnost. To znaju svi koji se vraćaju Ivi Andriću i piscima njegovoga reda. Nisam uzbuđen pred novim vekom i pred novim milenijumom. Svako računanje vremena je stvar pogodbe i to se može opet promeniti. Uzbuđen sam pred svakim okom i pred svakom rečju. U čovekovom pogledu i u njegovom govoru žive milenijumi. Literatura to dokazuje i tako meri vremena. Bratislav Kojadinović
