Izvor: Blic, 23.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odmor satnika
Odmor satnika
U svojoj gajbi, imam mnogo satova. Volim kad im se ritam uklapa, pa čujem ono ujednačeno tika-taka. Jeste preglasno kad zajednički tikatakaju, ali više volim to, nego buku Wiesbadenskih kafića. Pre izvesnog vremena, skontam da neki od satova zaostaju. Neki pak, žure, a neki ravnodušni, ne menjaju ritam. I tako, umesto tika-taka, čujem tika-tik-ti, taka-tak-ta, taka-taka-ta, ali, naviknem na to. Ima i tu nekog ritma, pomislim. Sve dok jedne noći ne skapirah, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kako u kući imam raštelovani satni orkestar, gde ni najbolji sluhisti ne bi uspeli da uhvate jednu suvislu reč. Taman ovaj kaže - tika, ovaj njemu - taka. Još nisu završili polemiku, a javlja se onaj iz drugog ćoška, sa konstatacijom, da nije ni tika, ni taka, već –tikataka. Kad, evo ti onog, sa mog noćnog stočića. Reče im da su prolupali i da niko ne radi tačno kao švajcarski sat - sem njega. Najednom u kuhinji, cika-de-la-vriska, što bi rekao moj drugar iz Wiesbadena, Lazar Šećerović. Satovi isukali kazaljke i mačuju li mačuju. Gledam i ne verujem svojim očima. Velike i male kazaljke, ravnopravno vode borbu, al, ko velim, prestaće. Najednom, stampedo. Svi satovi, a ima ih bar pedesetak, trk, ka njima. Neki i sami povadiše svoje kazaljke i uključiše se u borbu. Dok ne zaratiše svi. Zažmurim, da ne gledam brutalne scene, kad u neko doba -muk. Čujem samo tiho tik-tak, tik-tak. Otvorim oči, kad moj ručni sat, koji je jedini preživeo borbu svojih drugara, pokazuje da je vreme za spavanje. Ne znam kako bi se ponašao da kopčom nije bio vezan za moju ruku, ali srećna što je u ovoj surovoj igri bio mirotvorac, nežno ga pomazih i za nagradu izvadih njegovu bateriju – da malo odmori.
