Izvor: Politika, 20.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlučio sam: Izložiću Marinelu
Kada smo bili u Njujorku, Džozef Košut nam je dao loft da radimo. Tamo sam upoznao i Openhajma. Ali ovde nije išlo nikako. Ja nisam mogao da dobijem ni onu jednomesečnu stipendiju „Moša Pijade”, koja se daje pionirima.Nisam mogao na postdiplomske studije. Danas ne možeš na postdiplomske samo ako ne znaš da skreneš iz Knez Mihailove u Rajićevu ulicu!
Rodio sam se u veoma siromašnoj porodici i odrastao u Šajkaškoj ulici broj 17 u Beogradu, u divnoj zgradi čiji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlasnik bila udovica bivšeg kraljevog ministra. Ta kuća koja više ne postoji imala je veliku baštu sa ružama i orahom, a iznad nas su stanovale dve porodice izbegle iz Trsta, Gopčevići i Kovačevići (i danas postoji vila Gopčević u Trstu), i izvesni Miša Robija sa Golog otoka.
Gospođa udovica zvala se Bojka Đurišić. Imala je gomilu knjiga, govorila je razne svetske jezike i sporazumevala se na tim jezicima sa ovima gore iz Trsta, tako da mi, obična raja, ne bismo razumeli. Često mi je davala knjige, a ja sam bio jedino muško dete u celoj zgradi.
Ovako se seća detinjstva Dragoljub Raša Todosijević (1945), umetnik koji će nas ove godine, od 1. juna, u Veneciji predstavljati u nacionalnom paviljonu na 54. bijenalu savremene umetnosti.
„Biće četiri dela izložbe. Svakako Dnevnik u svom širem izdanju, potom jedna verzija rada’Bog voli Srbe’, a čini ga jedan orao sličan onome koji sam uradio za Muzej moderne umetnosti u Ljubljani, potom monumentalni kukasti krst od metala sa velikim kadama, serija fotografija Wasis kunst, neki istorijski radovi i gomila čajnika napunjenih betonom koje sam jednostavno nazvao ’Skulptura’, a tiču se diskusije na temu forme i sadržaja”, objašnjava Raša Todosijević, prisećajući se kako su te ozbiljne rasprave imale preteču u dečačkim danima „kada smo mi sirotinja, igrajući se, na ulicu stavljali ciglu u praznu kutiju, pa kad neko prođe i šutne kutiju – shvati razliku između forme i sadržaja”!
Raša Todosijević kaže da nije bio dobar đak iako je to mogao da bude, jer su ga „silni došljaci iz provincije vukli u bioskop da im čita titlove”.
Rastao je sa majkom koja je radila kao šef restorana „Dva ribara”, „Bled”, „Mornar”...
„U srpskom nacionalnom korpusu postoji jedan zatvoreni sistem koji traži patrijarhalnu uravnilovku, uvek juri za nekom pravdom i vidi da su svuda okolo lopovi. Ja to zovem pelagićevskom elitom i mislim da je moja majka, koja je inače bila veliki rezervoar usmene poezije, pripadala tom pelagićevskom duhu”.
Detinjstvo Raše Todosijevića odvijalo se na relaciji Botanička bašta – Dunav – bioskopi. Botaničku baštu tada su zvali „botiška” i ona je za Rašu bilo malo carstvo gde je često odlazio da crta. Dunav je bio destinacija na čiju je drugu obaluodlazio tako što bi ga nekood odraslih preveo preko mosta. Tamo je crtao i učioalaski rečnik. Treća tačka oko koje se zavrteo Rašin život bili su bioskopi: Drina, NU Braća Stamenković i Balkan.
– Drina mi je bio odmah tu u komšiluku, sav minijaturan kao neka igračka. Braća Stamenković je imao i letnju terasu. Celom ulicom 29. novembra išao je tramvaj i kod Skadarlije je bila skretnica. Na tom potesu bilo je puno drveća i kad biste išli uveče između dve sijalice vladao je potpuni mrak zbog tolikih krošnji.
Moj talenat za crtanje nije bio baš primećen u porodici. Imao sam prijatelja Acu Nestorovića, koji je u „Braći Stamenković” pohađao kurs crtanja kod Dragoslava Stojanovića Sipa. Zajedno smo crtali na terasici „Stamenkovića”, a sećam se da sam prvi put sa svojih sedam, osam godina video i nagu ženu koja je tu pozirala kao model – kaže umetnik.
Majčinom odlukom Raša Todosijević upisao je vojnu akademiju u Mostaru. Izdržao je godinu i po dana.
Nakon prevremenog povratka u Beograd, tetka odlučuje da će Raša biti tapetar! Za ruku, od vrata do vrata, sa idejom da kod nekog tapetara služi kao šegrt. Ništa od toga nije bilo.
– Onda sam od jednog čoveka doznao da postoji umetnička škola u Šumatovačkoj. Primljen sam odmah. Prvi koga sam tamo sreo bio je jedan mali u sivom odelu sa naočarima debelih okvira. To je bio Gergelj Urkom. Iako je bi Mađar, govorio je odlično srpski. Združili smo se i počeli zajedno da crtamo. I on i njegov brat su sa zadivljujućom disciplinom naučili srpski jezik da uopšte niste mogli da pomislite da su Mađari. U Šumatovačkoj sam upoznao i Zorana Popovića i Nešu Paripovića, a Eru Milivojevića i Marinu Abramović na Akademiji.
Već u Šumatovačkoj si morao da naučiš da crtaš onako kako bi trebalo da bi te primili na Akademiju. A za udruženje likovnih umetnika opet ti isti ljudi koji su te primili na Akademiju, primaju te i u ULUS.
Shvatao sam da je besmislica sve što se pripoveda kao značajno.
Ali tada si sasvim mlad i nemaš baš smelost da kažeš nekom profesoru „čuj, čoveče, ovo tvoje je bezveze”.
Počeo sam da putujem, obilazim muzeje, i nakon toga, slušajući šta mi profesori pričaju, shvatio sam da nemaju pojma.
Imao sam užasan otpor, a profesori su govorili da je Raša lenj, priča umetnik.
Okupljanja i razgovori koje su Zoran Popović, Neša Pripović, Raša, Marina, Era vodili, bili su, iako mladalački sa više idealizma, a manje znanja, dragoceni za svakog ponaosob. Oni nisu bili grupa sa nekim zajedničkim programom, ali su bili čvrsto ubeđeni da stvaraju novu umetnost koja će tek kasnije retrospektivno biti prepoznata.
„Gergelj Gera Urkom je uvek bio naklonjen filozofskom pogledu na svet, a čini mi se da je najintrovertniji bio Neša Paripović”, kaže Raša Todosijević i dodaje:
– U Beogradu je i tada bilo mnogo provincijalizma.
Glumci su, na primer, bili prvi protiv Bitefa. Oni su demonstrativno napuštali predstave. I dugo godina, uticaj tog mitskog Bitefa, i to nakon Grotovskog ili Kantora, tog vrha pozorišnog sveta u ono vreme, nije ovde ostavio bitan trag.
Ja sam stvarno bio oduševljen Bitefom, neke ljude sam i znao, kao na primer Kantora koga sam upoznao u Edinburgu. I Boba Vilsona je Zečević zvao da dođe u ponoć u SKC da drži predavanje. Bob Vilson je mucao, pa je postavio jednu tablu iza koje je stao i pokušao da govori jasno, a Zoki Popović je stavio neki natpis na ulazna vrata i napisao ’Bob Vilson, genije iz Ajove’. Bob je rekao „Sklanjajte to”.
– Kad smo završili Akademiju, bili smo srećni kao kučići. Ali, na brisanom prostoru. Ako si hteo da izlažeš, morao si da podnosiš neke molbe, pa kad ti daju termin...
Marina Abramović je onda rekla da zna Dunju Blažević – a to je iz partijskog bratstva, jer Dunjin otac Jakov Blažević je bio političar, a Marinina majka Danica je bila nešto u rangu ministra za kulturu.
A Velja, Marinin brat, zvali smo ga Buca, dobio je nagradu za poeziju već sa 16 godina u Domu omladine! Talentovan...
Raša Todosijević se seća da je tada renovirani SKC ličio na provincijski hotel, sa galerijom obloženom lamperijom, pa je njeno uklanjanje bilo i prvi uslov za umetnike da tu izlažu. Niko od ovih umetnika nije nikada bio zaposlen u SKC-u, mada se po Rašinom sećanju tada pričalo da im novac za njihove „budalaštine” stiže nekim tajnim kanalima...
Ubrzo je usledila čuvena izložba Drangularijum (1971). Tada su oko SKC-a bili okupljeni Bojan Bem i Dušan Otašević, Bora Iljovski, pokojni Stevan Knežević, Grande, Evgenija Demnijevska... Evgenija je predložila da izložbu nazovemo „Stvari koje sam najviše volela”. Ja sam rekao „Drangularijum”, pa tako na moju sreću i ostade.
Dali smo zavet pred Bogom da ne izlažemo umetnička dela, nego nešto što je povezano sa našim životom. Ja sam rekao: „Izložiću Marinelu”, kaže Raša Todosijević.
Marinela Koželj, Keka, Rašina je velika ljubav, životna saputnica, muza, od trenutka kada su se pre više od 40 godina upoznali na jednoj novobeogradskoj žurki do danas.
Iako su u čaršiji prozivani kao kradljivci ideja, umetnici okupljeni oko SKC-a istrajavaju. Mada se društvo osipa – interes gube Bojan Bem, Evgenija Demnijevska, Stevan Knežević, Grande... ostaje „uže jezgro” koje u SKC-u pravi nešto što se nazivalo događaj. Biljana Tomić dolazi na ideju da se u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu napravi izložba koja bi se zvala „Mladi 70”, a ubrzo sazreva i ideja o Aprilskim susretima...
Usledio je 1973. godine iznenadni poziv na Edinburški festival. Pozvani su Raša, Marina, Zoran, Gera, Neša, išao je i Radomir Damnjan...
Dobili su gimnastičku salu da naprave svako svoj performans. „Ono što smo radili bilo je i za škotske prilike, najblaže rečeno, provokativno i novo. U Edinburgu je to odjeknulo, a kad smo u Beogradu tražili novac, ovde u Nemanjinoj, odbili su nas. Tamo smo upoznali značajne umetnike i pozvali Jozefa Bojsa na Aprilske surete 1974. godine.
Bojs je kao filozof bio povezan sa ljudima iz Korčulanske škole. Oni su dolazili da gledaju njegove performanse. Dugo sam znao Bojsa, dopisivali smo se i sretali po svetu.
Period tog najplodnijeg delovanja u SKC-u trajao je zapravo tri, četiri godine.
Raša Todosijević sarađivao je sa Galerijom proširenih medija i galerijom Podrum iz Zagreba, u Ljubljani sa ŠKUC-om i u Novom Sadu sa Tribinom mladih, ali i sa mlađim umetnicima koje sreće na putovanjima po Nemačkoj, Italiji, Poljskoj, Holandiji, Austriji, Americi...
„Mene je, jednog dana (1976) pozvala galeristkinja iz Austrije, Ursula Krinciger, da u selu Brdo u Istri, prilično napuštenom, jer je bilo samo starih ljudi i hendikepiranih osoba, napravim performans. Tamo je nastao rad Wasistkunst, tako što sam ispred sebe postavio američku umetnicu Patrisu Henings, čije je lice odavalo smirenost Bude. Ja sam se poput islednika drao Wasistkunst, Wasistkunst, i taj, u biti prvi video-performans, otvorio je rasprave o prirodi same umetnosti i uloge umetnika.
Wasistkunstpočinje da utiče i na ljude koji će osnovati Lajbah i dalje na Noe Slovenišekunst.
U drugoj polovini sedamdesetih intenziviraju se putovanja po svetu.
„Išli smo u Poljsku, ali ne znam zašto baš u Poljsku. Švercovali smo njihove radove do Jugoslavije, pa ih odavde regularno slali u svet. Kada smo bili u Njujorku, Džozef Košut nam je dao loft da radimo. Tamo sam upoznao i Openhajma. Ali ovde nije išlo nikako. Ja nisam mogao da dobijem ni onu jednomesečnu stipendiju ’Moša Pijade’, koja se daje pionirima.
Nisam mogao na postdiplomske studije. Danas ne možeš na postdiplomske samo ako ne znaš da skreneš iz Knez Mihailove u Rajićevu ulicu!”, kaže Raša Todosijević, sećajući se kako je omalovažen i kada je pozvan na bijenale u Sidnej (1984), a tamo se pojavio drugi umetnik delegiran od strane države.
„Tadašnji ataše Petar Boškovski čak me je i vređao na banketu.”
Umetnici okupljeni oko SKC-a verovali su da će osamdesete promeniti svest o tome, i da će drugi shvatiti da umetnost koju oni stvaraju ima vrednost i da će biti prepoznata. Polako se i razilaze, svako na svoju stranu.
Gergelj Urkom odlazi u London, Marina u Holandiju. „Manje se družimo, postajemo jedni drugima teški”, kaže Raša Todosijević.
Deveta decenija 20. veka donela je teskobno osećanje rata, konflikta, raspada, čija je jačina potisnula sve drugo. Međutim, baš devedesetih kreće niz međunarodnih izložbi koje se bave Balkanom. „Aspekti i pozicije”, „Rediscovered Europe”, „U gudurama Balkana”, „Krv i med”... Sve te izložbe bile su veoma značajne za reputaciju našihumetnika.
Raša Todosijević nije se izdržavao od svoje umetnosti. Već, kako kaže, od svega i svačega, uključujući i predavanja na koja je u svetu bio pozivan da ih drži.
Retrospektivna izložba Dragoljuba Raše Todosijevića je u Beogradu organizovana 2001. godine u Muzeju savremene umetnosti.
Marija Đorđević
objavljeno: 21.05.2011.
