Izvor: Politika, 16.Nov.2014, 17:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Odlazak velikana modernog teatra

Jovan Ćirilov, koji je juče preminuo u 84. godini, u pravom smislu je enciklopedijska ličnost – bio je teatrolog, dramaturg, umetnički direktor i upravnik pozorišta, selektor, izuzetni poznavalac svetskog teatra, književnik, poliglota, pesnik, saradnik mnogih listova i časopisa…

Jovan Ćirilov, teatrolog, dramaturg, književnik i zaštiti znak Beograda, preminuo je u 84. godini života ostavivši iza sebe šest decenija bavljenja režijom, dramaturgijom, filmom, pozorištem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pisanjem... Jovan Ćirilov bio je dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, osnivač i umetnički direktor Bitefa, dramaturg Ateljea 212, erudita, poliglota, leksikograf, hroničar društva i teatra, modernista u stalnom ratu s konvencijama – jedna od najvećih ličnosti srpske, jugoslovenski i evropske kulture.

Rođen 30. avgusta 1931. godine u Kikindi, kao jedino dete majke domaćice i oca beležnika, Jovan Ćirilov je još kao beba prvi put ušao u pozorište. Od tada se rodila neraskidiva veza i ljubav koja je trajala do kraja njegovog života, mada je, kako je voleo da kaže, u životu imao i drugih ljubavi.

I prvo Jovanovo sećanje na detinjstvo vezano je za nekoliko trenutaka u pozorištu. U salu u kojoj je danas profesionalno kikindsko pozorište unela ga je kućna pomoćnica. Jovan je, kako je govorio, bio dobro, a ne razmaženo dete i uzoran đak. Znatiželjan i odgovoran od najranijeg detinjstva, upijao je tajne i prirodnih i društvenih nauka, umetnosti, filozofije... Lako je učio i strane jezike. Govorio je nemački, engleski, francuski, španski i italijanski i proučavao kineski. Posle završene škole u Kikindi upisao je i diplomirao filozofiju na Beogradskom univerzitetu 1955. godine.

Već u gimnaziji bio je u izvesnom smislu nedodirljivi autoritet. Tako su i profesori znali da mu se obrate: „Da li si, Jovane, danas raspoložen da odgovaraš?”

Kao tinejdžer nije pravio uobičajene nestašluke, ali je znao da izrazi protest na poseban način. U tim osetljivim pubertetskim godinama razveli su mu se roditelji. U to vreme razvodi su bili retkost, a budući da je Jovan znao da mu je baka po majci izvršila samoubistvo zato što njena familija nije htela da joj dopusti da se razvede i potraži sreću s novim čovekom kojeg je beskrajno volela, bio je posebno osetljiv na novonastalu situaciju. I zato, kada mu se majka zaljubila u drugog čoveka, Jovan mu je nosio njena ljubavna pisma.

„Kada su mi se roditelji razveli, za mene je nastupilo pravo olakšanje. Strašno mi je bilo dok sam prisustvovao njihovim svađama. Dobio sam divnu maćehu i sjajnog očuha. Od njih sam mnogo toga naučio. Od očuha lekara učio sam latinski, a s maćehom koja je znala nekoliko jezika čitao sam Molijera.”

I sam Jovan, zaljubive prirode koju je nasledio od majke, već u gimnaziji imao je nekoliko dužih veza, a onda se pojavila i prva velika ljubav: Maja Marković. Posle završene gimnazije otišao je na studije u Beograd zajedno s Majom. Majom Marković se i oženio odmah posle studija. U to vreme imali su bogat društveni život. Družili su se s Mićom Popovićem, Slobodanom Selenićem, Vokijem Kostićem, Dragoslavom Srejovićem...

„Nije želela da imamo decu. Imali smo jednu sijamsku mačku, posle smo uzeli setera Denisa. Bio je kod nas nekoliko godina, a onda je pobegao. Nekoliko meseci kasnije otišla je i Maja, posle 13 godina braka. Na poslu je srela nekoga ko joj je više odgovarao.”

Ćirilov nije imao više brakova, ali jeste novih ljubavi.

Posle razvoda kod Ćirilova se doselila njegova majka, koja je sa sobom donela i svoje navike koje se nisu uklapale u Jovanove. Često je prepričavao porodične anegdote. Uvek je gledala njegova gostovanja na televiziji i često mu zamerala što nosi odeću dugih rukava, čak i leti. Kada joj je odgovorio da mu se ne dopada kako mu izgledaju ruke, rekla mu je da onda treba da pokrije i lice.

Od svoje majke nasledio je pored ostalog i prezir prema krupnoj buržoaziji. Ljudi koji ukrašavaju domove nesvesni da novac i lepota nisu obavezno u proporciji okruženi su kičom i šundom. To je ta nova građanska klasa koja u prvoj generaciji jednostavno nije suptilna. Zato su Jovanov svet bile njegove knjige kojih je imao na hiljade u svom stanu. I sve ih je beskrajno voleo i uvažavao.

Tek što je diplomirao filozofiju, njegov prijatelj Saša Veselinović, novinar Tanjuga, pozvao ga je da radi u „Studentu”. Kao autora zapaženih tekstova, među kojima i pozorišnih i likovnih kritika, mladog Ćirilova zapazio je Milan Dedinac i zadužio Miroslava Belovića da ga formira kao dramaturga, jer na Pozorišnoj akademiji nije postojao taj smer. Posle je sve išlo logičnim putem, od asistenta dramaturga, osnivača Bitefa do upravnika JDP-a.

Dedincu je zahvalan i što je upoznao svog velikog učitelja Žan-Pola Sartra. Dedinac je, naime, preko svojih francuskih veza uspeo da dovede Sartra u Beograd u proleće 1960. godine na premijeru „Zatočenika iz Altone”.

Ćirilov je najpre radio kao dramaturg Ateljea 212 od 1967. do 1985. godine, da bi u narednih godinu dana u istom svojstvu radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prvo kao asistent režije, dramaturg, pa umetnički direktor, a od 1985. do 1999. godine upravnik ove kuće kulture.Tokom četrnaest upravničkih sezona u JDP-u, podigao je ovu kuću ponovo na visoki svetski nivo, negujući domaće dramsko stvaralaštvo i postavljajući na repertoar velika svetska dela s naglaskom na ona koja su dotad bila nepoznata beogradskoj sceni.

Od samog osnivanja, davne 1967. godine, Jovan Ćirilov bio je umetnički direktor i selektor Bitefa. Kao selektor Bitefa proputovao je mnoge zemlje,bio izuzetan poznavalac svetskog teatra i u Beograd dovodio najveće ansamble i reditelje: Bruka, Bergmana, Grotovskog, PinuBauš, RobertaVilsona, Ronkonija, Nurija Esperta, Ljubimova, Dodina, Living teatar...od kojih su mnogi svoju svetsku slavu počeli sticati u Beogradu.

Jovan Ćirilov bio je pozorišni esejistai kritičar. Pisao je za „Student”, „Politiku”, „Blic”, NIN, „Ludus”, „Delo” i mnoge druge časopise i listove. U novinama je pokretao svoje rubrike: „Pozorištarije”, „Reč nedelje”, „Moji savremenici”, „Dnevnici”.

Bavio se leksikografskim radom i sastavio je nekoliko rečnika. Objavio je roman „Neko vreme u Salcburgu”(1980), dve zbirke poezije „Putovanje po gramatici” i „Uzaludna putovanja” i nekoliko filmskih scenarija. Bio je član Srpskog PEN centra.

Ćirilov je preveo mnoga dela dramske književnosti koja su potom izvedena na scenu. Dobio je i dve Sterijine nagrade, za kritiku i za životno delo, Oktobarsku nagradu grada Beograda za celokupno stvaralaštvo, Nagradu „Joakim Vujić” za doprinos srpskom pozorištu, a Francuska ga je odlikovala Ordenom viteza umetnosti i književnosti. Dve sezone bio je i selektor Međunarodnog festivala u Nansiju, član žiriju za Veliku evropsku nagradu za pozorište ičlan uprave Mitelfesta u Čividaleu, Italija.Predsedavao je nacionalnom komisijom za Unesko (od 2001). Mesto i datum komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeni.

B. G. Trebješanin

----------------------------------

Večito zagledan u novo

Tamara Vučković: Neki od najsvetlijih trenutaka Jugoslovenskog dramskog pozorišta vezani su upravo za period kada je Jovan Ćirilov bio njegov upravnik. Do kraja života pratio je rad naše kuće i uvek bio raspoložen za savete i u tome nenametljiv. Smatrao je da je svaki saradnik u pozorištu vrlo važan za celinu koja čini jednu teatarsku kuću.

Dejan Mijač: Otišao je čovek koji je svojom energijom, mladalačkim duhom bio čudotvorac jer je dokazivao da postoji nešto neprolazno, a to je: duh, radoznalost i mirna vedrina koja sve to natkriljuje. Da bi to čovek bio, on mora prvo biti obrazovan i jako dobro vaspitan, u onom dobrom starovremenskom građanskom smislu. Namerno govorim o tim osobinama jer o ovim organizacionim, kojima je Jovan zadužio pozorište, nije sporno govoriti.

Gorčin Stojanović: U jednoj svojoj pesmi, Jovan opisuje šetnju s Krležom obalom Ciriškog jezera. Na Krležino pitanje koliko mu je godina, Jovan odgovara: – O, zaista mnogo, trideset osam. Dovoljno vremena za nekoliko katedrala, kaže stari pisac. Pesma se završava pesimistično: Bez katedrala na vidiku, kaže glas pesnika, jer Jovan je bio i pesnik, što mu neće priznati kao što mu, za života, nisu priznavali mnogo šta. Biti svestran, biti homo univerzalis, u podneblju fah idiota, nije laka stvar. Svojim urođenim gospodstvenim šarmom i nehajnom otmenošću duha, Jovan se nosio tom činjenicom, ne pridajući joj značaja. Bio je eliotovski intelektualac, istodobno uronjen u tradiciju i večito zagledan u novo, bio je istinski demokrata, najtolerantniji čovek koga sam poznavao. Jovanovim odlaskom završila se jedna epoha humanističke inteligencije, pristojnosti, čulne i intelektualne radoznalosti. Za Jovanom Ćirilovim ostaje nekoliko katedrala duha i neizmerno nasleđe.

Anja Suša: Odlaskom Jovana Ćirilova završila se jedna era jugoslovenskog teatra koji je u različitim državama i različitim oblicima postojao i još postoji na istom prostoru. Jovanov celokupni rad i način života je prevazilazio prostorne i ideološke okvire. On je bio dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta čak i kada je Jugoslavija prestala da postoji, bio je dobri duh Bitefa koji je uspeo da provuče ovaj festival kroz mnoge oluje i da sačuva njegovu internacionalnost čak i onda kada na njemu zbog embarga nije bilo nijedne strane predstave. Bio je skroman, diskretan i detinje radoznao. Male stvari su ga radovale, a velike ga nisu sablažnjavale. U svemu je znao da pronađe pravu meru. I u jeziku, i u odnosu s ljudima. On je bio moj mudri prijatelj koji će mi mnogo nedostajati.

Voja Brajović: Otišao je jedan od najznačajnijih pozorišni ljudi, ne samo regiona, nego i sveta. Jovan Ćirilov, pored teatrološkog rada, bio je i stvaralac jer dok je bio upravnik JDP-a i selektor Bitefa bio je pokretač pozorišne estetike i pozorišne umetnosti u regionu. Nije slučajno da je JDP postao član pozorišta Evropske unije jer je Ćirilov svojim delovanjem i repertoarskom politikom doveo ovaj ansambl do samog vrha Evrope. Jovanova koncepcija čitanja klasike na savremeni način, traženje novih pisaca i pozorišnog izraza dragocena je ne samo kod nas nego i u svetu.

Branislav Lečić: Jovan je bio do te mere posvećen teatru da se slobodno može reći da je i on zvezda teatra. Njegov uticaj na pozorišna zbivanja u Srbiji je nemerljiv. Ostavio je velikog, presudnog traga i u formiranju Bitefa s Mirom Trailović, ali i Ateljea 212. Snažan pečat dao je Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Meni lično Ćirilov je značio mnogo. Bio je moj dragi prijatelj, zahvaljujući čijem sam predlogu i prepoznavanju počeo da režiram svoju prvu predstavu, Šilerove „Razbojnike”. Mislim da će nam svima nedostajati, ali njegov duh i ono što je ostavio u iskustvu pozorišne umetnosti Beograda imaće dalekosežni uticaj. Nastojao je uvek da podrži moderan izraz u teatru, a on nam je zaista uvek neophodan.

Miloš Latinović: Jovan Ćirilov je bio nenametljivi mudrac sposoban da anticipira ono što će se, kao to kaže Kavafi, upravo dogoditi. Svoj svet, u koji nas je velikodušno uvlačio silinom eruptivne erudicije, jedinstvene harizme i neodoljivog šarma, gradio je na platou realnosti koji se nalazi između umišljenih bogova i nerazumnih ljudi, omogućavajući nam da saznamo i progledamo pre dugih. Na tome mu moramo biti večno zahvalni, a verujem da će tu neponovljivost Jovana Ćirilova prepoznati i ceniti i generacije koje dolaze.

objavljeno: 16.11.2014.

Nastavak na Politika...