Izvor: Politika, 07.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak večnost crnog Orfeja
Dugoveki Sezer pridružio se u večnosti svom sabratu Sengoru, i jednom davnom pesničkom geniju, takođe žestokog političkog angažmana, Viktoru Igou koji ga, možda, čeka u Panteonu
Ako su se pre sedam godina ogrešili o Sengora, velikana crnačke poezije, ne isprativši ga u večnost kako dolikuje, Francuzi su drugom Orfeju frankofonije, Emeu Sezeru, koji ih je takođe mnogostruko zadužio, 20. aprila odali najveći omaž, dolaskom vodećih političkih ličnosti, ministara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i samog predsednika na ovo prelepo ostrvo. Nikola Sarkozi je pozdravio „čoveka slobode”, „neumornog branioca ljudskog dostojanstva”, „simbola nade za sve potlačene narode”, a Segolen Roajal je nazvala Sezera „duhovnim ocem, simbolom rasno pomešane Francuske” predlažući da ga prenesu u pariski Panteon, gde bi počivao pored Dime i Malroa.
Rođen 1913. u skromnoj porodici, Eme Sezer je kao odličan učenik dobio stipendiju za studije u Parizu, gde u čuvenoj gimnaziji Lui le Gran upoznaje Sengora. Iz ovog sudbinskog susreta rodiće se ne samo prijateljstvo dvojice umetnika, predodređenih za sjajno delo i sudbinu, nego i pokret koji će obeležiti crnačku rasu diljem planete: crnaštvo. Mladi studenti osnivaju 1934. u Parizu reviju „Crni student”, gde Sezer po prvi put koristi ovaj pojam koji su zajednički skovali, a kojim on rezimira svoju književnu i političku borbu za povratak dostojanstva poniženog i potlačenog crnog čoveka. Uoči Drugog svetskog rata uspeva da završi jednu od najelitnijih francuskih velikih škola, gde se druži s lingvistom Petrom Guberinom (1913–2005), koji ga poziva u svoj rodni Šibenik.
„Upoznao sam ga u Parizu, bijedan je bio on, bijedan sam bio ja. Mjesecima smo živjeli na pola kile kruha, a onda sam ga ja, kao težačko dijete koje nije imalo novaca, ali je imalo kruha i pomidora, pozvao u Šibenik. Siromaštvo nas je spojilo”, pričaće kasnije profesor Guberina.
Upravo u Dalmaciji Sezer će napisati svoje kapitalno delo: „Zapis o povratku u zavičaj”, dugu poemu koja je uprkos hermetičnosti nadrealistične fakture uspela da premosti sve geografske i vremenske granice i da ostane jedan od temeljnih tekstova frankofone književnosti. Lepota jadranskih ostrva podstakla je pesnika da se vrati na Martinik, gde je 1939. objavio ovu poemu sa pogovorom profesora Guberine. Ratna situacija na ostrvu dala mu je priliku da izgradi svoje političke ideale, a sloboda mu je omogućila da ih sprovede u delo. Preko pedeset godina Sezer će preplitati pisanje sa uzastopnim mandatima gradonačelnika For de Fransa (1945–2001) i poslanika u Francuskom parlamentu (1946–1993). Objaviće četrnaest knjiga poezije: „Čarobno oružje”, „Sunce prerezanog vrata”, i druge, dramskih komada, od kojih su najpoznatiji „Tragedija kralja Kristofa”, o gorkoj sudbini Haitija, kao simbola cele Afrike, i „Sezona u Kongu”, o ubistvu Patrisa Lumumbe, koji će se izvoditi u mnogim zemljama. Veliki odjek imaće i njegov esej „Govor o kolonijalizmu”, koji se smatra krikom revolta protiv zapadnjačke arogancije. Izbor iz njegovog dela objavio je 1969. i beogradski „Rad” pod naslovom „Krstaški ratovi tišine”, u prevodu Radomira Subotića. Slavio ga je Sartr, Breton ga je nazivao „lirskim spomenikom”, a 1982. dobio je „Grand prix national” za poeziju.
Ovaj veliki humanista borio se za priznavanje specifičnosti i bogatstva jezika svojih predaka, kreolskog, za nezavisnost francuskih kolonija, za sticanje samosvesti crnačkih naroda o sopstvenim vrednostima, za vraćanje stanovništva Antila svojim afričkim korenima kroz bolno traganje za identitetom. Osuđivao je podanički mentalitet svojih Antilaca i njihovu sklonost ka stvaranju lažnih mitova kojima suprotstavlja gorku istinu o stvarnosti jedne istorije obeležene potlačenošću, iskorenjenošću i alijenacijom. Svejednako je kritikovao nerazumevanje od strane Francuza, pa je u znak protesta protiv francuskog zakona u kojem se spominje pozitivna uloga kolonizacije odbio 2005. da primi na Martiniku ministra inostranih poslova Nikolu Sarkozija. Kada je postao predsednik Francuske, Sarkozi mu je napisao, juna 2007, za njegov 94. rođendan: „Sem pisca i pesnika, naši sunarodnici u vama vide nosioca poruke mira, tolerancije i otvorenosti prema svetu”. Dugoveki Sezer pridružio se u večnosti svom sabratu Sengoru, i jednom davnom pesničkom geniju, takođe žestokog političkog angažmana, Viktoru Igou koji ga, možda, čeka u Panteonu.
Vesna Cakeljić
[objavljeno: 08/05/2008.]
