Izvor: Politika, 25.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak pesnika
Izvrsnom piscu, pesniku, pripovedaču, romansijeru, Branislavu Dragojeviću Srbija i srpska književnost tek treba da odaju dužno poštovanje
U Beogradu, gde je i rođen (1933), prekjuče je, posle duge i teške bolesti, preminuo Branislav Dragojević, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog jezika. Prefinjeni liričar, rođeni pripovedač, čudesni romansijer, jedan je od onih naših velikana lepe reči kome Srbija i srpska književnost tek treba da odaju dužno poštovanje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Makar i zakasnelo za pisca, ali ne i za delo, koje jezičkom lepotom, i retkom čistotom rečenice i izraza, čuva slavu srpskog jezika.Naslov poslednje Dragojevićeve objavljene knjige, zbirke poezije „Bio sam ipak s vama” („Narodna knjiga”, 2007), u ovom času, kao da sugeriše tihu želju da i mi, malo više, budemo s njim, s njegovim delom. S kojim je on, bez ostatka, poistovetio sopstveni život. Zato to delo, uz sve umetničke vrline, krasi i ona iskrenost koja je svojstvena samo velikoj literaturi.
Bio je Branislav Dragojević s nama i u dugim decenijama stranstvovanja, srcem i dušom, a i materijalno kad je bilo najpotrebnije. Početkom šezdesetih godina odselio se u Francusku, iz nje u Latinsku Ameriku, a poslednjih godina naizmenično je živeo u Parizu i Beogradu. Strastveni putnik, proputovao svet, boravio je i na mestima koja nisu zabeležena na geografskim kartama, i tim neposrednim iskustvima obogatio je svoje delo.
Ispisao je stranice i stranice u slavu života i čovečnosti, razumeo ljude i njihovu muku, pomagao i praštao, voleo životinje i bilje, svu raskoš i raznovrsnost sveta kojima nas Bog darivao. Njegova pesma, i kad je lirska minijatura, nosila je i priču, njegove pripovetke i romani očaravaju poetskom atmosferom. Tako je od knjige do knjige: „Dokrao sam se moru” (pesme, 1953), „Bašta na Islandu” (roman, 1985, prevod na francuski 1991), „Smrt na Martiniku” (pesme, 1989), „Zovini brežuljci” (1992. i 1997), „Venac za izbeglicu Sanča Emanuela de Guarija” (lirski zapisi, 1993), „Koliba u Vraniću” (lirski zapisi, 1995), „Pašjina samoća” (lirski zapisi, 1995), „Poslednje putovanje Đurđe Rajs” (roman, 1996. francuski prevod 2005), „Kora hleba” (pesme, 1997), „Odmor u Eliziji” (lirski zapisi, 1998), „Sam i njegova riba” (roman, 1998), „Pobuna tišine” (lirski zapisi, 2000), „Poslednje pesme” (2000), „Izabrane pesme” (2001), „Balada o namaLejla” (lirski zapisi, 2002), „Kad su srne bežale” (pesme, 2004), „Bio sam ipak s vama” (pesme, 2007).
Iako pravi majstor lepe reči, Branislav Dragojević nije privlačio primerenu pažnju žirija za nagrade i kritičara. Razume se, čast izuzecima, poput, recimo, Ljiljane Šop, koja je među prvima ukazala na vrednosti njegovog dela, odlična je, nadahnuta i analitička njena kritika romana „Zovini brežuljci”. Dragojevićev opus, svakako, zaslužuje svestraniji pristup, pomenimo tek da je njegov fantazmagorični roman „Poslednje putovanje Đurđe Rajs”, prepun tajnovite poetske atmosfere i metaforičkih značenja, u rangu najboljih majstora latinoameričke čudesne proze.
Svaki susret s Dragojevićem bio je doživljaj posebne vrste. Izvrstan kozer, opčinjavao je pričom, uvek do te mere neobičnom da bi slušalac bio ubeđen da dolazi iz snova, a ona je istinita, doživljena, svedočio je. A svašta je Bane, kako su ga prijatelji zvali, doživeo i video na svojim brojnim putovanjima. Bio je opčinjen Martinikom, jednostavnošću života, otvorenošću i iskrenošću ljudi. I ostala mu je neostvarena želja da se tamo vrati.Na svojim putovanjima uvek je prvo pitao ima li tu koga iz Srbije, ili Jugoslavije u ono vreme. Tako je u Laponiji, i to u nekoj tamošnjoj seoskoj zabiti, sreo Beograđanina koji je deci predavao – laponski. Kad mu u jednoj egzotičnoj luci rekoše da ima među njima jedan Srbin, gospodin Jovanović, i uputiše ga na kancelarije u baraci, i on prvog čoveka za kancelarijskim stolom upita gde može da pronađe gospodina Jovanovića, ovaj, crnac, krupan i crn baš kao ugalj, odgovori: „Aj em Jovanović!” Mora da je tu neki naš mornar nešto poradio... U Karakasu je upoznao stariji bračni par finih predratnih građanskih manira, gospođa je Beograđanka, gospodin Rus, belogardejac. Delovali su kao jedno biće, i ona je govorila srpski sa ruskim akcentom, a on ruski sa srpskim akcentom. Živeli su u zaustavljenom vremenu, te tako, uz ugodan razgovor i čaj iz samovara, gospođa upita: „Je li još onako lep naš mladi kralj Pera”...
Branislav Dragojevićje bio i jedan od uglednih autora „Priče Politike”.
Rada Saratlić
[objavljeno: 26/08/2008.]
