Izvor: Politika, 13.Apr.2015, 21:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak kontroverznog dobošara
Nobelovac Ginter Gras predstavljao je prvi glas posleratne Nemačke koji je razbio ćutanje o nacističkoj prošlosti. – Moralni kredibilitet mu je okrnjen kada je priznao da je kratko bio „esesovac”
Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – „Ukoliko želite da sprečite nešto što se (loše) dogodilo, onda morate da otvorite usta”, bilo je svojevrsno etičko načelo juče preminulog nobelovca Gintera Grasa (87) , koji će ostati upamćen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao prvi glas posleratne Nemačke koji je razbio ćutanje i u ime čitave generacije Nemaca progovorio o krivici njihovih roditelja u vreme nacizma. Slavljen i osporavan, Gras za mnoge predstavlja jedinog dobitnika Nobelove nagrade za literaturu koji se od svojevrsnog nacionalnog oca-prosvetitelja transformisao u čuvara svetske politike, spremnog da ukaže na svaku lošu pojavu. Čak i kad nije bio u potpunosti u pravu.
Kako je u jednom intervjuu otkrio ovaj osnivač i jedan od najuglednijih članova čuvene književne organizacije Grupa 47, iskoristio je srećnu okolnost toga što je bio ekonomski nezavistan, pa je pisao i govorio što želi do kraja života. Tako su na njegovoj „oliveti” mašini, uz pogled na zid na kojem je okačeno deset grafika Fransiska Goje, nastala dela „Limeni doboš”, „Mačka i miš” i „Pseće godine”... Dela povezuje tematika uspona nacizma i ratnog iskustva u jedinstvenoj kulturnoj sredini njemu rodnog Gdanjska, pri čemu će njegova književnost biti svrstana u umetnički pokret koji je zagovarao suočavanje sa prošlošću.
Magični realizam njegovih dela upotpunjen time da se, ugledajući na Goju i njegov politički aktivizam, nije libio da aktivno reaguje na sve političke događaje, doprineo je da u Nemačkoj postane svojevrsni moralnu sudija koji uvek izaziva kontroverze. „Limenim dobošem” uskomešao je uštogljeni duh Nemaca za koje je uvek bio previše bučan, izazivajući različite komentare zbog svoje podrške imigrantima, bivšim prinudnim radnicima, progonjenim piscima...
Pojedini njegovi hroničari tvrde da je to što je dete iz mešovitog braka – otac mu je Nemac, a majka Poljakinja – uticalo da celog života pati od kompleksa „mešanca” iz Gdanjska, pokušavajući da taj „nedostatak” nadoknadi značajnom ulogom u društvu. Drugi, pak, uzroke aktivnosti ovog kamenoresca, koji je potom bio pitomac Akademije umetnosti u Diseldorfu i Visoke škole slikarstva u Berlinu, vide u crtama njegovog karaktera. Bio je boem i umetnička duša, ali i kavgadžija koji je u studentskim danima svoju sklonost fizičkom obračunavanju unovčavao kao izbacivač iz noćnih lokala.
S početka šezdesetih otvoreno je podržavao Socijaldemokratsku partiju Nemačke Vilija Branta, ali kada ga Brant kao kancelar nije postavio na neku iole značajnu poziciju, priklonio se svojevrsnoj opozicionoj frakciji unutar SDP-a, koja je smatrala da kurs partije na vlasti nije dovoljno levičarski. Štaviše, posle spora oko zakona o azilu, vraća partijsku knjižicu.
Svoju kontroverznost potvrđuje 1967, uoči izbijanja studentskih nemira u Evropi, kada je otišao u Njujork da bi pripremio „atentat pudingom” na tadašnjeg potpredsednika SAD Hjuberta Hamfrija. Ipak, nemačku javnost je najviše iznenadio kada je njen „limeni dobošar” 1990. bio protiv ponovnog ujedinjenja Nemačke.
Iako levičarski nastrojen, 1999. nije bio među evropskim intelektualcima koji su se protivili NATO bombardovanju SR Jugoslavije, a stav Petera Handkea da su Srbi žrtve ratova devedesetih godina kritikovao je rečima da je Handke „uvek imao sklonost da besmislenim argumentima zauzima suprotnu poziciju”. Međutim, 15 godina kasnije, u razgovoru za beogradski nedeljnik „Vreme” priznaje da je napravio pogrešnu procenu i da bi se sada zalagao protiv bombardovanja Srbije.
„Tu je bilo Kosovo u kome je Srbija sprovodila teror nad albanskim stanovništvom i ja sam bio za to da to mora da se okonča. Bio sam, međutim, protiv bombardovanja Srbije i Beograda, pogotovu kada su te čuvene kolateralne greške uzele maha”, rekao je Gras. „Trebalo je predvideti da će akciju predvoditi Amerika, da se neće zaustaviti na Kosovu i da će se proširiti na Srbiju. To je bila moja pogrešna procena, danas bih se sa dodatnim iskustvom sa američkim vojnim intervencijama i njihovim posledicama zalagao protiv bombardovanja”.
Iako, za razliku od mnogih javnih ličnosti Nemačke, nikad nije pristao na kontakt sa istočnonemačkim Štazijem, njegov moralni kredibilitet među Nemcima ozbiljno je poljuljan 2006. kada je priznao da je kao sedamnaestogodišnjak na kraju Drugog svetskog rata nekoliko meseci bio vojnik oklopne divizije „esesovaca” pri čemu je 1945. ranjen a potom poslat u američki zatvor za ratne zarobljenike. U autobiografiji „Ljušteći luk” sa šezdesetak godina zakašnjenja priznaje ovu „ratnu tajnu”, ali uprkos brojnim zahtevima, niko nije mogao da mu oduzme Nobelovu nagradu.
Ovo saznanje je olakšalo mnogima da ga proglase antisemitom kada je pre tri godine u pesmi „Šta mora biti rečeno” kritikovao izraelsko zveckanje oružjem protiv Irana, optužujući da bi „atomska sila Izrael mogla da satre ceo iranski narod” i da time „ugrožava već krhki mir u svetu”. Tako je postao jedan od malobrojnih nemačkih intelektualaca koji je javno postavio pitanje zašto se ne proveri da li Izrael poseduje nuklearno oružje, premda je potom ukazao da je kritiku trebalo da usmeri na vladu Benjamina Netanijahua, a ne na ceo Izrael.
„Neću više ćutati, jer mi se smučila hipokrizija Zapada”, poručivao je tada Gras, objašnjavajući da su ga zločini nacista protiv Jevreja i strahovanja da će biti proglašen antisemitom sprečavali da otvoreno kritikuje Izrael.
Uprkos svim kontroverzama, predsednik SPD-a i nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel juče je rekao da je smrću Grasa Nemačka „izgubila jednog od najvažnijih pisaca u nemačkoj posleratnoj istoriji i angažovanog autora i borca za demokratiju i slobodu”.
Nenad Radičević
objavljeno: 14.04.2015
