Izvor: Politika, 23.Avg.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Odisej među vajarima

Srpski vajar Vladan Martinović učestvovao na 10. bijenalu skulpture u Resistenciji, u Argentini, kao prvi umetnik sa našeg područja

Vladan Martinović, Odisej među srpskim vajarima, obreo se proteklog jula u jednoj od najvećih zabiti na svetu, argentinskoj provinciji Čako gde je u prestonici Resistencija učestvovao na 10. bijenalu skulpture, kao prvi umetnik sa ovog našeg područja. Martinović je već ostavio svoj beleg u desetak gradova širom Balkana stigavši i do >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hilandara, ali je svoje skulpture, najčešće klesane u kamenu koji mu je po njegovom barskom poreklu najbliži materijal, „posejao” u Parizu, Vićenci, Atini, Sofiji" gde je bio učesnik Prvog balkanskog vajarskog simpozijuma.

Želja da vaja u zemlji sa najstarijom skulptorskom tradicijom odvela ga je u dva navrata u Egipat gde je u Asuanu i kasnije Aleksandriji isklesao skulpture u istom kamenu od koga su građene piramide, hramovi i kolosalni spomenici pre nekoliko milenijuma. Javljajući se prošle godine na konkurs za učešće na jubilarnom 10. međunarodnom simpozijumu skulpture koji se u Resistenciji, gradu koji je već stekao ime „Grad spomenika”, održao ove godine od 19. do 26. jula, Vladan Martinović nije gajio ni nadu da će biti odabran da sa devetoro kolega iz celoga sveta, tokom jedne sedmice, izvede na licu mesta skulpturu impresivnih dimenzija (tri metra).

Međutim, njegova skica na zadatu temu bijenala, „10 Božijih zapovesti”, kao i njegove reference, bile su dovoljne da mu osiguraju put u tu, za nas još uvek, daleku i egzotičnu zemlju iz koje se upravo vratio prepun utisaka i doživljaja koji će mu ostati jedna od najlepših uspomena. Martinović je ispričao da se opredelio da na specifičan način ilustruje prvu Božiju zapovest, „Ne klanjaj se drugom bogu osim meni jedinom” tako što će izvajati „Zlatno tele” kome su se klanjali Jevreji dok Mojsije nije sa Sinajske gore došao sa tablicama na kojima su bile upisane Božije zapovesti. „Mikelanđelo je svojom veličanstvenom, nenadmašnom skulpturom Mojsija podigao najbolji spomenik Božijim zapovestima, a meni je ostalo da izradim skulpturu koja simbolizuje njihovo kršenje, barem one prve zapovesti”, kazao je Martinović.

Pošto su, prema biblijskom predanju, Jevreji okitili dragim kamenjem i zlatom tog paganskog idola i Martinovićeva ideja je bila da načini figuru u vidu totema koji će „šljaštiti”. U tu svrhu je mesecima prikupljao poludrago kamenje, a otišao je i do Venecije da na ostrvu Murano nabavi raznobojne kocke od staklene mase koje se koriste za izradu mozaika. Od tog materijala je sklapao šarene niske, trudeći se da budu što „drečavije” jer, kako je objasnio, njegova predstava o Južnoj Americi je uvek bila „šareno obojena” ili barem je tako doživljavao umetnost domorodaca. Ispostavilo se, poverio se Vladan Martinović, da je sve u Čaku, pa tako i predmeti koje izrađuje autohtono indijansko stanovništvo, u boji crvene zemlje koja se prostire unedogled i ravna je kao tepsija. Na put je krenuo sa više od 10 kilograma materijala za ukrase na „Zlatnom teletu” za čiju ga je izradu čekalo specijalno drvo.

Martinović se vratio iz Argentine fasciniran neverovatno dobrom organizacijom ove kulturne manifestacije na kojoj su kao glavni učesnici bili, pored njega iz Srbije, umetnici iz Japana, Poljske, Bugarske, Brazila, Irana, Nemačke, Kanade, Australije i jedan Argentinac. Tokom sedam dana simpozijuma, u Resistenciji su se okupili Indijanci iz regiona koji se graniči sa Paragvajem i u tehnici pletenog pruća radili su džinovske skulpture ptica, dok je dvadesetak studenata umetnosti iz cele Latinske Amerike, koji su pobedili na konkursu, takođe, stvaralo svoja dela u okviru ovog festivala skulpture.

Resistencija je, za proteklih 20 godina, otkako se bijenalno održavaju okupljanja vajara postala bogatija za blizu 500 eksponata koji su „rasuti” po gradu, a manji se čuvaju u lokalnom muzeju. „Bijenale je centralni kulturni događaj godine u provinciji Čako čijem otvaranju prisustvuje nekoliko hiljada posetilaca i to je pravi festival, jer svakoga dana vajare obilaze brojni radoznalci, organizovano ih posećuju učenici svih uzrasta, a bila je organizovana i poseta slepih koji su pipanjem i uz priču vodiča doživljavali izgled skulptura”, nastavlja umetniksvoju priču.

Završne večeri, kada su uručivane nagrade, ponovo se okupila velika masa građana koja je toplim aplauzom zahvalila umetnicima što su dodali gradskoj zbirci skulptura nova vredna dela. Martinović je dobio jednu od novčanih nagrada koju je dodelila kompanija „Honda”, jedan od pokrovitelja Bijenala.

Na svečanom finalu bio je guverner Čaka Klaudio Kapetanić, po prezimenu se vidi da je naše gore list, njegova rođaka, počasni konzul Srbije za Čako, Marta Kapetanić, koja je preuzimala ulogu Martinovićevog prevodioca kada je to bilo potrebno, argentinski ministar kulture, diplomate zemalja učesnica... Inače, vredi podsetiti da ovu smotru vajarstva finansiraju Unesko, provincija Čako, Fondacija Urunday i čitav niz multinacionalnih kompanija.

Vera Kondev

----------------------------------------------------------

Dobro doš’o Vlado Martinoviću

Posebno poglavlje njegovog uzbudljivog „gostovanja” u Argentini predstavljaju susreti sa našim iseljenicima čiji su preci još pre Prvog svetskog rata dospeli do Korijentesa, grada koji od Resistencije deli samo reka Parana. „Posle nekoliko sati leta od Buenos Ajresa do Korijentesa doživeo sam šok kada sam se iskrcao iz aviona i ugledao grupicu žena, dece i ponekog starca sa transparentom na kome je pisalo „Dobro doš’o Vlado Martinoviću”, počinje Martinović priču o prvom kontaktu sa Crnogorcima koji nose prezimena Martinović ili Kapetanić, a imena su im Horhe, Klaudio, Pablo, Brankito. „Susret je protekao u smehu, grljenju i plakanju, a sporazumevali smo se tako što su znali poneku arhaičnu našu reč, to su mešali sa španskim, a mlađi su uskakali sa engleskim na kome sam im se obraćao”, nastavlja priču i dodaje da su ga zadržali dva dana pa je tako zakasnio na otvaranje Bijenala. „Šetali su me od kuće do kuće, hranili silnim mesom, pojili odličnim vinom i s ponosom su na trpezu izneli kaštradinu kao da je ’iz staroga kraja’ a i pevale su se pesme koje sam čuo kao dete da je pevala moja baka”, nastavio je on i dodao da se obavezno na repertoaru nalazi ’Tamo daleko’ i onda svima krenu suze.”

[objavljeno: 24/08/2008.]

Nastavak na Politika...