Izvor: Blic, 03.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odbrana slike_arhiva Ljubice Radović
Odbrana slike_arhiva Ljubice Radović
'Crteže sam uvek smatrao za jednu od najvažnijih stvari koje sam napravio.' Ove Bojsove reči za treći milenijum su veoma važne, naravno ko ume da ih čita. Jer, crtež je kao muzika, daje red haosu.
Ljubica Radović pripada srednjoj generaciji beogradskih umetnika. Onoj koja strpljivo i marljivo radi, verujući u sebe, sa pomacima koje sredina povremeno ume da prepozna. Njen najnoviji ciklus, predstavljen na izložbi u Galeriji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ULUS, i najnoviji je njen pomak. Ljudska figura, ali i figura mačke, predmeti u ateljeu... - i u našem su svetu. Na izložbi gledalac može prepoznati svoj svet ili se bar nakratko u njemu snaći.
Prepoznavanje čoveka, njegove večite težnje ka integritetu, potrebe da bude individua u mnoštvu, i dokuči svoje ja u haosu od obezvređivanja, njen su istraživački projekat u slikarstvu zasnovanom na crtežu.
Ljubica Radović vraća i nama, kao posmatračima, veru da slika u umetnosti, ali i slika kao tehnika (radi isključivo u ulju, ne akrilikom) nije nestala sa likovne scene. Ona jeste, u gobalu, po strani, iako ima primera njenog bljeska (setimo se Lisjena Frojda i Dejvida Hoknjija). Kao takva takođe može biti angažovana. Ljubica se bavi slikom koja 'govori' o čovekovom opstanku - ženskom i muškom načelu. To što su ta načela poljuljana, što su zamenila mesta, ne znači da iskonski ne postoje. Njih je potrebno izneti na videlo, udostojiti umetničke opservacije takođe, i postaviti na pijedestal kreativnog života. Radovićeva to čini platnima, dok gledalac za njim čezne željan izlaska iz haosa. Može li angažovanost slikarskog dela biti više od toga? Ovo bi moglo biti to zlatno zrnce koje će tek isklijati. U naizgled perifernom radu Ljubice Radović kriju se predispozicije za obnovu slike_arhiva i u našoj maloj sredini na udaru globalnog i lokalnog.
Baštovan
(Zvonko Karanović, Četiri zida i grad, Laguna, 2006)
Junak ovog romana, drugog dela (niške) trilogije, jeste Vladan Mitić-Tatula, 'ratni vojni invalid, strip-crtač i diler lakih droga'; on pokušava da bude (Džarmušev) čovek bez ambicija koji 'sivu egzistenciju' razgaljuje malim (hedonističkim) pobedama. Ali, zbog početka još jednog rata (bombardovanja), junak više ne može mehanički da prihvata stvarnost (u kojoj ga ogorčena majka krivi za očevu smrt, a on traći slobodu na ženu koja izgleda i ponaša se kao 'penzionisana porno-zvezda'); oslobođeni košmari ga primoravaju da se suoči sa sobom (i Bogom) kroz dramatično preispitivanje mogućnosti i smisla stradanja (ratovanja i umiranja) za druge. Oduvek sklon metafizičkom istraživanju (dezorijentisanom lutanju) i (drogom) izmenjenim stanjima svesti, Tatula traži odgovore u sećanjima (na studije u Amsterdamu i ranjavanje), snovima (u kojima bi da bude baštovan u Božijem vrtu) i stripovima (o superherojima, novom, Deksi Pantelejskom, koji razvija biznis lažnog mesijanstva i starom, Srebrnom Surferu, koji sumnja u smisao svog žrtvovanja za ljudski rod). Bombardovanje se, kao spoljašnja, sporedna okolnost, pretvara u rat nebeskih sila, oličenih u junakovim (ne)prijateljima, za njegovu dušu; na neki taman način, on uspeva da prozre samoga sebe, ogoljenog od svih (rokerskih, religioznih, umetničkih) mitova; iako ne uživa u (Kusturičinom) podzemlju, Tatula mu ipak pripada, jer mu, zarad (agonične) 'avanture preživljavanja', više nije bitna razlika između dobra i zla.
Ovo je roman generacije koju su progutale devedesete. Karanovićevi junaci se patnjom iskupljuju za pokvarenost, vraćajući nas prijatnim čitalačkim (i ljudskim) navikama (strašnog) uživljavanja i (sažaljivog) poistovećivanja sa književnim likovima.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
