Izvor: Blic, 02.Mar.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oda životu
Svetlana Knežević: multimedijalne instalacije, „Nemušti govor”; tekst u katalogu: Žana Gvozdenović; Galerija ULUS
„Slika više nije slika, projekcija ili tumačenje života, već fon na kome se odigrava drama života...” precizira Gvozdenovićeva povodom izložbe Svetlane Knežević.
Svetlana Knežević je slikarka po vokaciji, te je i njen video rad ipak slika. Dakle, prostudirana i poetičnošću protkana slika sa autentičnom porukom ode životu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << U radu „Telo u vodi” bavi se održavanjem života, ličnog života imajući u vidu da jedino upornim vežbanjem može da prevaziđe motorni hendikep. U drugom radu - „Voda, ribice” ide korak dalje od likovne predstave utemeljene na fizičkoj vežbi. Bušeći mestimično objekte na mestima na kojima bi mogla stajati Brajeva azbuka, slikarka ukazuje na problem komunikacije: i ribice su nemušte, mi zapravo ne znamo kako je njima! „Nemušt govor” je najeksplicitniji rad, te je po njemu i izložba cela dobila naziv: slikarka čita svoje stihove dok ptice grakću. Četvrti, uključuje i vatru: slikarka spaljuje svoju postelju, njen pepeo raspršava vetar.
Svi izloženi radovi, inače okupani svetlošću što im daje optimističku notu, reciklirani su prethodni, ali na drugačiji način. Jer, problem komunikacije, ne samo umetničke, kojim se 20 godina bavi je isti - i dalje nerešen, štaviše sve složeniji, kao i njeni radovi. Zato Svetlana precrtava razliku između onoga što gledalac stvarno vidi (na primer, ptice, ili umetnicu dok pliva) i onoga što bi bila simbolika viđenog. Kako je simbolika ipak stvar mašte, znanja i lucidnosti, umetnica je promoviše kao svoj jezik. Svetlana nudi svoje, ljudske, umetničke preokupacije u nadi da će ostvariti dijalog s nama. Zato u jednom stihu kaže. „Između dijaloga i monologa stoje velike senke što gutaju reči...”
