Izvor: Blic, 26.Sep.2011, 03:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od zadaha rata do mirisa oproštaja
Voleo bih kad bi ova nagrada promenila neke stvari - rekao je za „Blic” Boris Liješević , reditelj predstave „Elijahova stolica” rađene po romanu Igora Štiksa u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta koja je ovenčana prestižnim priznanjem gran pri „Mira Trailović” na nedavno završenom 45. Bitefu.
„Ova nagrada... daj bože da nešto promeni, jer... kod nas postoji jedan stav u velikom delu (pozorišne) javnosti, koji nije naročito naklonjen mlađim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stvaraocima. A taj stav zvuči ovako: ako ne radiš na velikim scenama, sa nekom grandioznom scenografijom koja je obično metafora, ako ne radiš predstave sa puno glumaca i ako se ne baviš savremenim čitanjem klasika - ne doživljavaju te ozbiljno", kaže Boris Liješević na početku razgovora, a zatim dodaje „moja generacija se još uvijek nije udostojila velikih scena, iako pokazuje veoma značajne rezultate, za razliku od generacije koja je odavno zasela na velike scene, a čijih promašaja je sve više. Pogledajte festivale... kod nas mlađi ljudi mnogo bolje prolaze ako su u žiriju stranci koji ne poznaju ovdašnje prilike i nemaju straha šta će reći ovaj ili onaj. Naši ljudi u žirijima festivala imaju problem da nagrade i pohvale mladog čovjeka koji je napravio dobru predstavu. A nama vreme prolazi i sve smo manje mladi."
„Hvala bogu te uvek ima izuzetaka koji prepoznaju dobre stvari i bore se za profesiju, a ne za neke manje vredne stvari."
Nagrađena predstava „Elijahova stolica", rađena po romanu Igora Štiksa, premijerno izvedena 16. oktobra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, priča je o neobičnoj sudbini 50-godišnjeg austrijskog pisca. Naime, nakon raspada braka i emocionalne krize on napušta Pariz i vraća se u Beč, gde pronalazi skriveno pismo pokojne majke koje datira iz daleke '41. i koje menja njegov život jer otkriva pravog oca istovremeno otvarajući pitanje odnosa Jevreja i nacista. Zbog tog pisma kreće u potragu za svojim korenima, što ga dovodi u ratom zahvaćeno Sarajevo ’92, gde doživljava i lepe trenutke ljubavi i prijateljstva.
Nakon premijere mediji su zabeležili da je „Elijahova stolica” neobična predstava koja se, između ostalog, bavi bolnom temom poslednjih ratova u bivšoj Jugoslaviji i u kojoj je rat sagledan „na kompletan, politički, emotivni i intelektualni način”.
Reditelj Liješević kaže za „Blic" da je knjigu pročitao još 2008. i da je odmah znao da treba da radi predstavu po njoj. Govoreći iz današnje perspektive o svojim motivima da radi tu predstavu kaže: „Odnos između oca i sina, jedan od ključnih motiva knjige, za mene je bio i ostao najuzbudljiviji i najkompleksniji odnos jer je na neki način kontradiktoran i čak nemoguć.
Otac i sin čeznu jedan za drugim, a zajedno teško da mogu da opstanu. To je odnos koji se ne zasniva na rečima, već istovremeno na netrpeljivosti, ali i na nekoj nevidljivoj razmeni emocija, na nekom čudnom razumevanju. Zato otac i sin ne komuniciraju na uobičajen način, kao što se komunicira sa nekim drugim. Očevi su obično oni koji ćute i deluju nezainteresovano. A kasnije (obično to bude kada ih više nema) shvatamo koliko su bili prisutni, samo što tada nismo mogli da ih razumemo.
Često kažemo za svoje očeve da su otišli kada su nam bili najpotrebniji. Mislim da je otac uvek najpotrebniji. Jer je sama figura oca nešto kao moje starije JA. Ja koji je pre mene prošao kroz život. Često u nekim godinama u svom ocu vidimo sebe. Koliko god se branili od toga, to nam pomaže da shvatimo i spoznamo razne svoje postupke."
Pohvala celom ansamblu
U svojim izjavama povodom nagrade Bitefa Liješević je isticao i da uspeh pripada celom ansamblu o kome i kritika nije krila reči hvale a koji čine glumci Svetozar Cvetković, Vlastimir - Đuza Stojiljković, Maja Izetbegović, Renata Ulmanski, Jelena Trkulja i Bane Jevtić. Dramatizaciju je uradio Darko Lukić, dramaturg je Branko Dimitrijević, scenograf Gorčin Stojanović, kostimograf Maja Mirković, muzika Aleksandar Kostić.
Nagrađeni reditelj napominje da u „Elijahovoj stolici" otac i sin ne znaju jedan za drugog, ali ipak komuniciraju. „To je razlog zbog kojeg Đuza Stojiljković igra dva lika, jedan je Jakob Šnajder, drugi je Simon. Vrlo brzo se shvata da Simona vidi samo Rihard, a ostali ne. On je u stvari otac koji komunicira sa sinom kroz snove, kroz nesvesno, koji mu pomaže da se pronađu i na javi. A kad se konačno sretnu, otac gine u slučajnoj eksploziji. Zato što je taj odnos nemoguć. Kada sin konačno sazri tako da može bez osuđivanja da komunicira sa ocem - otac odlazi.
Ova predstava nije osuda očeva koji su krivi za... bla, bla, bla... Ona je za mene bila u slavu očeva čije postupke i ljubav nismo mogli da razumemo."
Po mnogima, posebno je značajno što će Bitefova nagrada iznova skrenuti pažnju na predstavu „Elijahova stolica” koja tiho, čak nežno a tako
snažno ubojito ocrtava svojevrstan put od zadaha rata do mirisa razumevanja i oproštaja.
„Što ne mogu deklaracije, može pozorište”, rekla je Branka Krilović u svojoj kritici („Dnevnik” RTS) a zatim dodala, „u molitvenoj tišini, u poetskom pretapanju, slika je i suočenje i praštanje. (...) Svestan snage teksta, reditelj Liješević sublimiranim dodirima razrešava i intimna pitanja epohe."
Povezane vesti: Boris Liješević: Gran pri Bitefa je moj Vimbldon
