Izvor: Glas javnosti, 19.Sep.2009, 14:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od suza do smeha i natrag
Jedan od najupečatljivijih i najpotresnijih filmova u istoriji kinematografije - „La strada“ („Ulica“) Federika Felinija iz 1954. godine uskoro će dobiti prvu pozorišnu verziju u našoj zemlji. U žanru muzičke melodrame, priču o nevinoj, jednostavnoj devojčici koju je porodica prodala brutalnom siledžiji u putujućem cirkusu, režira Slavenko Saletović, a premijera je zakazana za 3. oktobar na Velikoj sceni Pozorišta na Terazijama.
- Pre izvesnog vremena, upravnik Pozorišta >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << na Terazijama i moj kolega Miša Vukobratović, koji već desetak godina ima želju da ovo delo postavi na scenu, upitao me je: „Da li bi hteo da režiraš moj životni san“? - priseća se poznati reditelj tog susreta u intervjuu za Glas javnosti. - Naravno, istog trenutka odgovorio sam potvrdno, a cena toga bile su mnoge neprospavane noći, brojni problemi, dileme...
Zbog čega?
- Zato što je „La strada“ po svojoj složenosti i, nezgodnosti zadatka, jedan od najtežih komada koji sam radio u dosadašnjoj karijeri. Sa druge strane, Felini je u svom filmu zapravo dovršio posao. On je napravio jedno genijalno i apsolutno zaokruženo delo. NJegova „La strada“ je dovršena po svim linijama u jednom određenom mediju i u jednom određenom, novopronađenom, stilu, takozvanom psihološkom neorealizmu zbog kojeg je, čak, bio i osuđivan od svoje italijanske filmske sabraće.
Odakle ste, usled takvih okolnosti, krenuli u svoju avanturu pozorišne „nadogradnje“?
- Hteli smo da napravimo jedno teatarsko zaokruženo delo koje se, obogaćeno sa muzičkim numerama i baletskim elementima, bazira na melodrami. U okviru toga, priču smo fiksirali u jedan svet simbolike tako da kroz tu fabulu o prodatoj maloj Cigančici, pokušamo da dodirnemo jednu umetničku sferu koja vodi ka duhovnosti. I, odjedared, postali smo svesni da mi, zapravo, pričamo jednu biblijsku priču, iskrenu, nežnu, tužnu, ali i smešnu.
I, naravno, protkanu sa mnogo emocija?
- Jedan od osnovnih zadataka pozorišta je da izazove emociju. Nadam se, da ćemo pored nje, na kraju predstave, dostići i katarzu, taj jedan vrhunac i emotivni naboj koji se prolama u spoznaju. Neki se već šale da će publici za ovu predstavu biti potrebne najmanje dve pakle papirnih maramica, ali i dobro pritegnuta proteza. Zbog smejanja. Hteo sam da u tu jednu tešku priču, lagano i nežno, posejem određenu dozu humora. Verujem da pozorište, u jednoj ovako zatvorenoj i tragičnoj situaciji u kojoj se nalazimo, svojim komičnim elementima može veoma terapijski da utiče na publiku. Naravno, ne treba bežati ni od problema, ali sam siguran da stvari postaju strašno prepoznatljive kad se pričaju kroz humor.
OČEKUJEM SPEKTAKL
Felini je za „La stradu“ dobio „Oskara“, šta vi očekujete od svoje pozorišne verzije?
- Očekujem spektakl i jednu dobru, iskrenu i spontanu predstavu koju će publika veoma rado gledati - najavljuje Saletović koji je uloge poverio Dubravki Kovjanić, Draganu Vujiću, Vuku Saletoviću, Dragici Ristanović, Maji Brukner, Ani Simić, Ani Radivojević Zdravković, Milanu Milosavljeviću...
