Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od srpske crkve do škole
Pravoslavni svet u Dubrovniku bio je dosta bogat, imali su dućane u 19. veku na samom Stradunu, kulturno su bili uvažavani
Na jednoj svetosavskoj svečanosti 1894. godine, u Dubrovniku, našli su se: dum Ivan Stojanović, istaknuti Srbin katolik i katolički sveštenik, Nikanor Ružičić, episkop niški, Lujo Vojnović i Nikola Bošković, trgovac dubrovački. O čemu, i kako su mogli oni da razgovaraju?
Kada bi samo mogla da ih čuje naša sagovornica Irena Arsić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << doktor književnih nauka, i autorka nedavno objavljene knjige „Srpska pravoslavna crkva u Dubrovniku do početka XX veka”! Dr Arsić se više od dve decenije bavi istorijom dubrovačke književnosti. Radi u izdavačkoj kući „ArsLibri”, koja je suizdavač knjige, uz Eparhiju zahumsko-hercegovačku i primorsku, i Srpsku pravoslavnu crkvenu opštinu u Dubrovniku. Posle niza književnih večeri po gradovima Srbije, u maju bi dr Irena Arsić svoju knjigu trebalo da predstavi i u Dubrovniku.
Kako bi, dakle, mogao glasiti odgovor na pitanje iz prvog pasusa?
Pokušala sam da to rekonstruišem u jednom radu, na osnovu onoga što su oni sami pisali ili činili. Lujo Vojnović je bio mladi advokat u Dubrovniku ali se upustio u politiku, već je napisao „Srpskohrvatsko pitanje u Dalmaciji”, iako se doduše nije potpisao. Nikanor Ružičić je tu došao iz Niša, i bio je oduševljen Dubrovnikom, napisao je čak i knjigu „Dubrovnik u prošlosti i sadašnjosti”. Dum Ivan Stojanović je napisao knjige „Novija povijest Dubrovnika” i „Dubrovačka književnost” i, iako je izuzetno voleo Dubrovnik, bio je strogi kritičar novog vremena. Verovatno bi se oko toga sa njim složili svi, i Bošković, domaćin; ne bi se složili oko pravoslavaca, jer su i dum Ivan Stojanović i Lujo Vojnović smatrali opravdanim što druga vera, sem katoličke, nije bila dopuštena. Nikanor je, pretpostavljam, bio strog, a Nikola Bošković, kao dobar diplomata i pravoslavni domaćin, nije se izjašnjavao. Sva četvorica, međutim, delila su ljubav prema Dubrovniku.
Srbi, dakle, nisu imali obezbeđeno versko pravo na teritoriji Dubrovačke republike?
Srbi apsolutno nisu imalo versko pravo. Lujo Vojnović piše da su razlog tome bili državnički razlozi, a sa njim se slažu i savremeni hrvatski istoričari. Naime, Dubrovčani su se plašili Turske, i ništa ne bi uradili što bi remetilo taj, tako uvek diplomatski, težak odnos između malog Dubrovnika i velike, moćne turske carevine. Uz to, ako bi dozvolili veroispovest pravoslavnima, onda bi mnogi Srbi došli u Dubrovnik, među njima i veliki broj bogatih, čime bi se zamerili Turskoj, a i poremetili stanje u svojoj Republici. Čim je tu druga vera, došlo bi do određenih razmimoilaženja pa bi i sama država, verovatno, bila uzdrmana. Dubrovnik je bio strogo katolička država, i to je ostao gotovo do samog svog kraja. Uostalom, postoji čak i legenda: kada Dubrovčani dozvole građenje nove crkve, nestaće i republika.
Kada je podignuta prva srpska crkva u Dubrovniku?
Prva srpska pravoslavna crkva je jedna zgrada na Posatu, izvan zidina grada, koja je, uz prećutnu dozvolu vlasti, adaptirana 1790. u crkvu. I danas je u dosta dobrom stanju. Kako se sve veći broj pravoslavnih porodica doseljavao, počeli su mnogi da se pitaju – među dubrovačkom vlastelom je bilo onih koji su smatrali da je neodrživo da se ne dozvoljava dizanje pravoslavne crkve, već je počeo da se interesuje i francuski dvor, ruski dvor"
Tako su i formalno organizovane i srpska pravoslavna crkvena opština i parohija u Dubrovniku.
Crkva na Posatu je dugo bila jedina pravoslavna crkva. Crkva na Boninovu je podignuta 1837, u čemu se posebno ističe mladi Sremac, Đorđe Nikolajević, koji je u 21. godini došao u Dubrovnik i učinio mnoge stvari za Dubrovčane toga doba. Nikolajević je digao crkvu na Boninovu, a zemlju su prodavali dubrovački plemići Sorkočevići, Gundulići, Pucići, Ranjine. Naravno, bilo je problema, austrijske vlasti su dozvoljavale, ali i ometale gradnju. Beč je uvek znao da vlada, pa ako izdržite i sve to podnosite deset godina" Đorđe Nikolajević je dobio tu trku, bio je uporan, umeo je sa njima da se bori. Crkva je osveštana 11. februara 1837. godine.
Đorđe Nikolajević je zaslužan i za škole.
Kada je Đorđe Nikolajević krajem 1829. došao u Dubrovnik iz Srema da osnuje školu, i kada ju je otvorio, posle nekoliko dana vlasti su je zatvorile. Nikolajević se dosetio da ga episkop rukopoloži za sveštenika pa su 1835, pri crkvi na Posatu, osnovali versku školu. Po dalmatinskim gradovima kasnije su na taj način otvarane srpske škole, po „modelu” Đorđa Nikolajevića koji je sam godinama bio ne samo paroh već i učitelj u školi. Ostavio je svoje dirljive zapise o tome koliko je imao posla. Roditelji su imali vrlo veliko poverenje u Đorđa Nikolajevića: u školu su dolazila deca sa strane, i ženska, što je u to vreme bila potpuna avangarda. Kasnije je tokom 1848-49 dobijena i dozvola za srpsku školu. Ta srpska škola je bila muška. Pravoslavni svet u Dubrovniku bio je dosta bogat, imali su dućane u 19. veku na samom Stradunu, kulturno su bili uvažavani. Mi smo zanemarili to, i mislim da je to bilo pogubno za našu celu istoriju srpskog naroda, ne samo istoriju kulture.
Ko je zaslužan za zidanje crkve?
Božo Bošković, rođen u Dubrovniku. Otac mu je iz Hercegovine sišao u Dubrovnik. Božo Bošković je obeležio drugu polovinu 19. veka. Bio je vrlo ugledni brodovlasnik, trgovac, posednik, i veliki dobrotvor, oženio se Teodorom Puticom iz vrlo bogate dubrovačke pravoslavne porodice i glavni deo svog života posvetio zidanju crkve. Ja sam našla njegove rukopise, u kojima se on obraćao, moleći za pomoć, prijateljima, poznanicima, rođacima, vlastima, srpskom dvoru oko građenja crkve. Čak mu je i car austrougarski davao novac, i to značajne svote. Godinama je to trajalo. Sve je to uspeo, ali posle podizanja crkve, vrlo brzo je umro. Sve ga je to iscrpelo. Ali, ostavio je zadužbinu za sobom; docnije je osnovana ženska škola „Boža Bošković” koja je bila značajna u kulturnom smislu kao sedište raznoraznih, posebno svetosavskih svečanosti.
Anđelka Cvijić
---------------------------------------------------------
Na međi između Srba i Hrvata
Koji je najbolji način pristupa dubrovačkoj književnosti i kulturi?
To je veliko pitanje. Moj profesor Miroslav Pantić za Dubrovnik kaže da je zlatni prsten između srpske i hrvatske književnosti, između srpske i hrvatske kulture.
Ja ću reći još nešto: Dubrovnik je za mene poseban. On ima, naravno, stanovništvo istočno koje se tu našlo sa stanovništvom romanskim; jezik štokavski i ijekavski. Imao je velike Srbe katolike, i imao je mogućnosti da se na to kasnije nasloni srpska književnost. Ta mogućnost nije ispunjena, nije ostvarena, to se nije desilo. Hrvatska se književnost dobro oslonila i razvijala na tim osnovama. Ja Dubrovnik vidim kao posebnu kulturu na međi između Srba i Hrvata.
[objavljeno: 26/04/2008.]
